Izvor: Politika, 27.Feb.2014, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zalaganje za ustavnost nema cenu
Povodom teksta „Kolika je cena principijelnosti univerzitetskih profesora?”, „Politika”, 25. februara
U svojoj kritici potpisnika inicijative za ocenu ustavnosti Zakona o umanjenju neto prihoda lica u javnom sektoru kolega Simović se sve vreme koleba da li da nastupi s pozicija moralnog arbitra ili pravnika. Potpisnicima najpre prebacuje da nisu „revnosni borci za zaštitu ustavnosti”, a onda tekst završava moralnom pridikom svima koji su „u društvu u kome većina >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stanovništva živi na ivici egzistencije” spremni da podrže ovakvu jednu inicijativu. Nije mi poznato šta kolegu Simovića preporučuje da deluje s pozicije profesionalnog i moralnog autoriteta, ali znam da je notorna neistina tvrditi da nije bilo adekvatne reakcije u „značajnijim prilikama”, kada je trebalo braniti ustavnost i „manifestovati visoku pravnu svest”. Potpisnik ovih redova, što bi rekao kolega Simović, jedan je od 25 potpisnika Apela javnosti najuglednijih pravnika o neustavnosti reizbora sudija i organizator jednog stručnog skupa na tu temu; organizator je i stručnog skupa o ustavnosti predloga Statuta AP Vojvodine i jedan od urednika zbornika na tu temu, a o ustavnopravnim i međunarodnopravnim aspektima kosovskog slučaja objavio je više radova u inostranstvu i knjigu na srpskom jeziku. Najzad, da je „satkan od principijelnosti”, potpisnik ovih redova je, valjda, potvrdio i potpisujući inicijativu za ocenu ustavnosti uredbe po kojoj je Slobodan Milošević izručen Haškom tribunalu, iako se od studentskih dana do 2000. aktivno borio protiv njegovog režima.
O nemuštom pravnom osporavanju incijative se tek nema mnogo šta reći: kolega Simović prvo pobija tvrdnju potpisnika inicijative da je reč o poreskom davanju, a onda u ostatku teksta i sam govori o „solidarnom porezu”; dovodi u pitanje argumentaciju o povredi ustavnog načela o jedinstvenosti pravog poretka, navodeći, pri tom, potpuno nerelevantne delove incijative i previđajući da je praksa Ustavnog suda o ovom načelu zasnovana na bar desetak odluka, a ne samo na jednoj. Naposletku, ključni argument kolege Simovića da uvedeni porez nije diskriminatoran po lica u javnom sektoru glasi: „Može se reći (kurziv M. J.) da je u društvu poput našeg zaposlenje u javnom sektoru privilegija.” To se možda može reći u kafani, na pijaci, u frizerskom salonu, i, uopšte, u kolokvijalnom govoru, ali ne i pred Ustavnim sudom, zato što ni Ustav, ni Zakon o radu ne prave razliku između zaposlenja u privatnom i javnom sektoru. Sve u svemu, ako je ovo argumentacija kojom su se rukovodili i ostali „ugledni profesori” koji nisu podržali ovu inicijativu, u šta mi je lično teško da poverujem, ostaje mi da konstatujem da nam njihovi potpisi podrške ne nedostaju.
Na kraju, kolega Simović „licemerjem” naziva to što potpisnici inicijative smatraju opravdanim proklamovani cilj smanjenja budžetskog deficita, a onda sitničavo zakeraju da je sredstvo za ostvarenje tog cilja neustavno. On je skloniji da to sredstvo vidi kao „svojevrsni test odanosti i lojalnosti državi iz razloga solidarnosti”. Ovo bi bila tek jedna u moru visokoparnih i ispraznih izjava kojima smo izloženi u javnom prostoru da ne dolazi iz usta nekoga ko studente treba da podučava pravu. Ovako je krajnje opasna, jer vrednost ustavnosti pretpostavlja nekim drugim, tobož višim državnim ciljevima. Kolega Simović bi trebalo da zna: principijelno zalaganje za ustavnost nema cenu! U suprotnom, državu vladavine prava zamenićemo državom političke samovolje.
Redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu
Miodrag Jovanović
objavljeno: 27.02.2014.
