Izvor: Blic, 24.Mar.2009, 14:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zakržljala aorta
Komunikacija ima puno svojih pojavnih oblika, mada se najčešće svodi na reči. Poruke iz svakodnevnog okruženja do nas stižu na različite načine, pa tako i putem arhitekture.
Godinama unazad postavlja se pitanje kako da Beograd, grad koji odiše specifičnom atmosferom i leži na ušću dveju reka, počne da na pravi način komunicira sa svojim stanovnicima, budućim gostima, potencijalnim investitorima i svima onima koji ga mogu učiniti još lepšim, boljim. Za sada Beograd >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je u okruženju poznat po splavovima i noćnom životu, ali da li je to dovoljno? Hoćemo li devizni priliv graditi na prijateljicama noći ili na ekonomskom, obrazovnom ili radnom potencijalu?
Arhitektura kao vid komunikacije je nešto što bi Beograd tek trebalo da otkrije. Nedavno su velike svetske arhitekte predstavile šta možemo imati i kakva neotkrivena bogatstva nudi Beograd i njegovo srce - reke. Postavlja se pitanje da li je bilo potrebno da nas svetske arhitekte po imenu Jan Gel ili Danijel Libeskind podsete da je našem gradu potrebna belina, svežina i građevinska lepota. I šta oni kažu: da nam najveći turistički i investicioni potencijal u ovom trenutku leži kao gomila blata, mulja i industrijskog otpada. Jer to je ono sa čim se susrećemo kada pomislimo na obale Save i Dunava. Dok u samom centru više ne može da se prolazi od automobila, a istovremeno novi kafići i prodavnice niču preko noći, na pet minuta od jezgra Beograda leži neiskorišćena oaza, koju smo nekako uspešno i vešto zaobilazili i gotovo, sistematski uništavali.
U svim velikim gradovima na rekama, kažu gospoda Gel i Libeskind, obale su aorte - tu su restorani, hoteli, kafei, pozorišta, ekskluzivni stambeni i poslovni kompleksi. Kod nas su obale na granici ekološke katastrofe. Imao sam prilike i da prisustvujem predavanju samog gospodina Gela i čujem kako je na njegovu opasku da „beogradske obale mogu biti pešačke i biciklističke zone”, audotirijum reagovao smehom. Nepokoleban ovakvom reakcijom, gospodin Gel nam je svima rekao da su se isto tako smejali i u Kopenhagenu pre 25 godina, a da je danas u ovom gradu najveća pešačka zona na svetu.
Nedugo posle toga, cela beogradska javnost je upoznata sa jedinstvenim vizijama „revitalizacije dunavskog priobalja”, a istovremeno su se osvestile i nevladine organizacije sa željom da nas podsete na svu prljavštinu zbog koje ne možemo ni prići našim rekama, ali i na razvijanje svesti o štednji energije, reciklaži, novim izvorima energije i svemu što je u razvijenom svetu odavno standard. Time nas sve i pozivaju na sopstvenu odgovornost. Bilo da su u pitanju arhitekte, ekolozi, investitori - došlo je vreme da svi shvatimo i razumemo procese transformacije našeg grada, koji se nužno moraju desiti. Šta će uraditi oni koji donose odluke ostaje da se vidi, ali jedno je sigurno - trebalo nas je podsetiti na blago koje imamo sakriveno.
