Izvor: Politika, 15.Feb.2014, 22:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zahvalan „Politici” i crkvenoj opštini
Posle teksta u našem listu, Zoran Bradić, bivši konstruktor u Fabrici vijaka „Gradac” i majstor karatea koji je ovoj veštini naučio nekoliko hiljada sugrađana, više ne kopa kanale, već radi kao crkvenjak
Valjevo – Ovo je najviše postolje na koje sam se popeo. To nije samo moj osećaj, već i istina, jer sam se sa svih prethodnih, na kojima sam primao čak i zlatne kolajne, okliznuo i teško razočarao. Više nisam bez posla, nisam gladan a mogu i porodici da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pomognem. Za to sam zahvalan Bogu i listu „Politika”.
Uz ove reči dočekao nas je Zoran Bradić, bivši radnik-konstruktor u propaloj Fabrici vijaka „Gradac” iz Valjeva. Sugrađanima, ali i široj javnosti poznat je i po tome što je prvi u gradu na Kolubari osnovao karate klub, u kojem je obučio, prema svojoj evidenciji, oko 4.000 mladića, devojaka i starijih Valjevaca. Razgovor smo vodili ispred hrama Uspenja presvete Bogorodice u Petnici u kojem od početka ove godine obavlja poslove crkvenjaka. Posle neuspešne privatizacije, a potom i zatvaranja fabrike, ostao je bez posla i primanja, a tada se „zaljuljala” i firma u kojoj mu radi supruga. U isto vreme dve Zoranove kćerke bile su pri kraju osnovnih studija na Geološkom fakultetu u Beogradu.
– Nije mogao gori scenario da mi se dogodi, ali i pored toga nisam gubio nadu zbog svoje dve kćerke koji su odlični studenti. Tražio sam i prihvatao svakakve poslove, od cepanja drva i utovara uglja do kopanja kanala. Kada je i tog posla ponestalo, odlučio sam da, kao čovek koji je kroz sport, ipak, zadužio grad i stekao određen kredit, pokucam na vrata valjevskih javnih preduzeća i tražim bilo kakav posao. Svi su me „kulturno” odbili, ali je bilo i onih koji su mi predlagali da odem u Rusiju, odnosno Sibir i da tamo ima posla koliko god hoću. Sramota me je zbog takvih sugrađana i njihovih saveta, posebno što mnoge od njih poznajem i što su sedeli u direktorskim i funkcionerskim foteljama – kaže Bradić, podsećajući da je upravo tada i rešio da o svojim problemima javno progovori i to je učinio u listu „Politika”, negde u ovo vreme prošle godine, u priči pod naslovom „Poštuje li Valjevo zaslužne građane”.
– Ne znam koga je moj slučaj objavljen u vašem listu ganuo, ali bilo je mnogo reagovanja mojih poznanika, u Valjevu i van njega, koji nisu mogli da veruju da sam stigao do dna. Međutim, iz valjevske crkvene opštine neko je pročitao šta mi se dešava i iskreno mi pružio ruku podrške. Najpre mi je ponuđeno da u hramu Uspenja presvete Bogorodice u Petnici uradim određene poslove na prostoru njene porte i voćnjaka da bih zvanično od januara ove godine u istom počeo da obavljam posao crkvenjaka. To su poslovi pružanja pomoći sveštenicima prilikom liturgije, zvonjenja, prodaje sveća, odnosno održavanja hrama i crkvenog doma, porte i imanja. Bez obzira na to što sam do pre pet godina u fabrici bio pogonski inženjer i konstruktor, ponuđeni posao sam oberučke prihvatio, zbog gesta i mesta odakle mi je ponuđena pomoć. Više nisam ni gladan ni žedan a mogu i porodici da pomognem. I moje kćerke, koje su u međuvremenu diplomirale sa desetkom i upisale master, lakše dišu, jer je jedna od njih dobila stipendiju – veli Zoran, dodajući da mu je i velika čast što posao crkvenjaka obavlja u ovom hramu.
Inače, crkva u Petnici se kao manastir pominje u spisima čak iz 15. veka. U hramu se nalaze mošti, desna šaka Svetog apostola i jevanđeliste Luke koja je doneta 1820. godine iz manastira Rače. Pre četiri godine, o čemu javnost malo zna, pod krov ovog hrama smešten je i Petnički psaltir.
Budo Novović
objavljeno: 16.02.2014.
