Izvor: Večernje novosti, 26.Jun.2014, 14:59   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Zabrežje vas pamti

KAD je bila baš velika voda, morali smo svi da budemo na spratu, a onda su došli ovi čika policajci, spustili nas u čamac, pa odvezli velikim kolima do helikoptera. Posle smo leteli i stigli u Beograd. Ovako se spasavanja iz poplavljene kuće u obrenovačkom naselju Gaj jedan seća petogodišnja Anđelija Aleksić. Seća se i pripadnika Žandarmerije koji su osim nje spasli i njenog brata Mihaila (3), komšije Nikolinu (9) i Nikolu (5), mamu, tatu, komšije... Zato je i juče bez straha, sa širokim >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << osmehom i puno poverenja, ponovo pošla u zagrljaj Savu Tomiću (35), jednom od osmorice pripadnika Drugog odreda Žandarmerije, koji su ih posetili prvi put posle poplava. - Odlučili smo da u okviru obeležavanja Vidovdana, dana naše jedinice, posetimo i žitelje naselja Zabrežje u Obrenovcu, koje smo evakuisali tokom poplava - kaže žandarm Blagoje Lilić (34). - Bilo je teško, rizično, napeto, ali za nas je najvažnije da smo uspešno obavili naš primarni zadatak, spasavanje naroda. - Da nije bilo vas, šta bismo - nadovezuje se Svetlana Popadić (34). - Bili smo na drugom spratu, voda je bila duboka više od dva metra i neprekidno je nadolazila. Zvali smo ih, navodili između kuća, a kada su čamcem stigli do pod prozor, svima nam je laknulo. Posle kratkog i srdačnog razgovora, osmorica žandarma kreću i do drugih porodica u Zabrežju. Mimoilazimo se sa vojnim kamionima punim otpada iz poplavljenih domaćinstava. Na svakoj kući otvoreni prozori, narod čisti dvorišta, garaže, pere tepihe... Grane drveća i žbunja čudno sive, poneka ruža i ponegde smeh kao da prkose nedavnoj nesreći. Ali, poplave su ostavile dubok ožiljak koji će još dugo zarastati. Stajemo ispred kuća u Avalskoj ulici.GOLUBARNIK - DEDA Dragutin me najviše namučio - sa osmehom priča žandarm Ivan Jovanović (24) dok se pozdravlja sa starinom. - Deda gaji golubove i nije hteo da se evakuiše dok ni poslednji golub nije izašao iz golubarnika. Uvek ću pamtiti njegove oči u trenutku kada je njegov poslednji ljubimac odleteo, i reči: „Ajde, golube moj, da ako se vidimo ponovo“. - Gde si, Petronijeviću, gde si ljudino! - dočekuje Slaviša Viktorović (57) žandarma Slobodana Petronijevića (35). - Kad vidiš čoveka koji ti je spasao život, ne znaš šta da kažeš, srce zalupa, a u duši je nekako lakše. Nije baš neki ambijent sada u našem dvorištu i kući, ali šta je, tu je. Zahvaljujući vama izvukli smo žive glave. Nudi Slaviša iznenadnim gostima i kafu, ali kaže nema dovoljno šoljica da je svima posluži. Bolje je, veli, da im da „kapljicu“, da popiju na Vidovdan. - Ni slučajno - odbija poklon Petronijević. - Mi smo radili svoj posao. Spasli smo vas, sina, suprugu i vašu majku. Samo nas je rastužila naknadna vest da je baka preminula ni pola sata pošto smo je prebacili na sigurno. - Šta ćete, nije izdržala. Takav je život, mora se dalje - odgovara Viktorović. Memla i vlaga izbijaju iz svakog objekta. Slaviša pokazuje mašinu za sušenje koju je uključio sinoć, a koja je do jutros, kako kaže, „odnekuda izvukla oko 10 litara vode“. - Dugo ćemo mi još sušiti ovo što je Kolubara pokvasila, a ja za mojih 89 godina tako nešto ne pamtim - priča starina Dragutin Brković. - A vama, momci, hvala što ste nas spasavali, a posebno što ste ponovo došli da vidite kako smo. Bili ste profesionalni, prilježni. Razumeli ste naš strah i očaj. Bili ste pravi junaci. Mi vama, sada, možemo poželeti samo da budete zdravi, da i dalje uspešno radite i da svoj dan lepo proslavite. Ali, ne dao vam bog nikada i nigde više ovakav zadatak! RAZUMEVANjE - JEDINO su me ovi momci iz Žandarmerije razumeli - priseća se Milena Paležević. - Dolazili su i drugi da nas evakuišu, ali moju teško obolelu majku nisu hteli da iznesu na nosilima, a drugačije nije moglo. Kad je Žandarmerija došla, završili smo sve za pet minuta. Nikada im se ne mogu dovoljno zahvaliti, ali neko to od gore vidi sve. Sigurna sam.

Nastavak na Večernje novosti...