Izvor: Politika, 16.Dec.2014, 09:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zaboravljena „leteća sestra” Kola srpskih sestara
Divna Kundaica se istakla u akciji dopremanja aparata za kiseonik u banjalučko porodilište ratne 1992. godine, odmah po probijanju koridora u Posavini
Gospođa Divna Kundaica je od onih žena, dobrotvorki, kojoj tokom rata u BiH nije bilo teško da tri puta nedeljno, na liniji Beograd–Banjaluka–Beograd, putuje i donosi pomoć deci i bespomoćnima. Niko je na to nije terao, nikome nije bila dužna, nije joj bio potreban publicitet. Tako je bilo od prvih pucnjeva bosanskog rata >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pa sve do Dejtonskog sporazuma. Zbog agilnosti zvali su je „leteća sestra” banjalučkog Kola srpskih sestara.
Retke su i dragocene žene poput nje, ali, kako se uvek ispostavi, one na kraju postanu žrtve svoje požrtvovanosti. Ni gospođa Divna nije prošla drugačije.
U maju 1992. godine stigla je strašna vest da u banjalučkom porodilištu umiru bebe usled nedostatka aparata za kiseonik. Transport tih boca bio je otežan, jer je put do Banjaluke zbog borbenih dejstava bio neprohodan, tako da je sva pomoć iz Beograda dolazila iz vazduha.
– Kada je stigla vest o tragediji u banjalučkom porodilištu, već sam bila na aerodromu „Batajnica”. Baš tih dana dobila sam unuka. Moj unuk bio je pod aparatima za kiseonik u beogradskoj bolnici. Znala sam samo da nešto moram da uradim za tu decu. Tako sam saznala da je te aparate proizvodila nemačka firma „Dreger”, ali oni ih nisu isporučili Srbiji. Mi smo pronašli našu firmu „Sutjeska”, koja je proizvodila slične aparate. Otišla sam u „Sutjesku”, ali, kako je jedan aparat koštao 150.000 maraka, bila sam spremna da stavim svoj stan pod hipoteku. Obećala sam plaćanje za 10 dana, a nisam imala ni dinar! Sva sreća da su u međuvremenu sredstva obezbeđena, jer sam otišla u Beč. Pomogla je naša dijaspora. Najpre je samo aparat utovaren u transportni avion na aerodromu u Batajnici. Svi smo taj avion zvali „Kikaš”, jer je zaplenjen pun oružja u aferi „Kikaš” – priča gospođa Divna.
Anton Kikaš je hrvatski emigrant koji je sa tovarom oružja za hrvatsku vojsku, u iznajmljenom avionu „boing 707” ugandskih oznaka, umesto da sleti na aerodrom „Brnik” skrenut ka aerodromu u Zagrebu gde su ga čekali – pripadnici 63. padobranske brigade JNA. Kikaš je uhapšen i kasnije razmenjen.
Baš taj „boing” prepun medicinske opreme, sa postrojenjem za porodilište i još 12 tona medicinske pomoći, mahom aparata za hemodijalizu, trebalo je da poleti za Banjaluku. Ali, let je sprečen odlukom Saveta bezbednosti UN, odnosno uvođenjem sankcija i zabranom letova!
Gospođa Divna, humanitarka iz Kola srpskih sestara, pozvala je sedište Unprofora u Beogradu, kako bi bar došli na Batajnicu i snimili sadržaj tereta u avionu. Samo je bilo potrebno dozvoliti taj jedan let za Banjaluku, kako bi aparat za kiseonik dospeo do beba. Let nije dozvoljen. Dugo je taj aparat stajao u avionu.
Vojska Republike Srpske posle žestokih borbi uspela je da uspostavi kopneni koridor sa Banjalukom. Gospođa Divna je jedna od prvih putnica koja je prošla tim koridorom, zajedno sa dva inženjera i tri tehničara „Sutjeske” koji su odmah montirali postrojenje u banjalučkom porodilištu. Glavni inženjer je bio gospodin Vujić, zvali su ga „tata aparata”. Spasonosna ekspedicija je od Beograda do Banjaluke putovala puna 24 sata.
– Bio je to put kroz pakao – suznih očiju se seća „leteća sestra” Divna.
Ko se danas seća da je u banjalučkom porodilištu umrlo 12 beba? I ko se danas seća, osim gospođe Divne i retkih svedoka, da tada nisu umrle samo srpske bebe? Na drugoj strani, u Zagrebu i Sarajevu, smatrali su da je čitav događaj preuveličan i da predstavlja „paradigmatičan slučaj” srpske propagande, kako bi se obezbedio alibi za probijanje kopnenog koridora kroz bosansku Posavinu.
– Svet je žmurio na tu tragediju – priča dobrotvorka.
Ali, ona nije razumela ledeno licemerje visoke politike. I kao što obično biva, posle toliko humanitarnih akcija, sada je gospođa Divna – ostavljena na cedilu.
Njoj danas niko ne želi da pomogne. Dobrotvorka je ostala bez dobrotvora, a njen višegodišnji humanitarni rad ostao je samo uspomena iz retkih, starih novinskih tekstova. Dok je ratnih profitera bilo napretek, ona je, s vremenom, od heroine, postajala posleratna gubitnica!
– Danas živim sa porodicom užasno teško, u vikendici na Fruškoj gori. Imam penziju od 13.600 dinara, suprug nešto više. Četrdesetjednogodišnji sin nema posao – priča ona.
Da, postoji još još jedna sitnica u životu gospođe Divne. Godinu dana uoči izbijanja rata otišla je u invalidsku penziju, jer je obolela od malignog melanoma. Bolesna i očajna, razmišljala je: bolje da pomaže nesrećnima, nego da sedi ispred televizora, plače i čeka smrt!
Zbog troškova svog humanitarnog rada, morala je da proda stan. Srećom, kupila je vikendicu na Fruškoj gori. Da li sada žali i traži nešto zauzvrat? Ne traži nikakvu naknadnu penzionersku nadoknadu za humanost.
Ne želi čak nikakvo sažaljenje. Njena ljudskost bila je samo njen izbor. Ćutanje našeg društva zbog teškog života gospođe Divne takođe je naš izbor. Tako je lakše. Zakon, naime, ne propisuje dividende za ljudskost. Valjda je gospođa Divna trebalo da nauči da je Srbija, kroz istoriju, svojim heroinama umesto zahvalnica propisivala – zatezne kamate!
Aleksandar Apostolovski
objavljeno: 16.12.2014.
.jpg)
