Izvor: Politika, 08.Nov.2010, 01:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zaboravljena deca Golije
Na tromeđi opština Ivanjica, Raška i Kraljevo, u planinskom bespuću, 31 dete u oko četrdesetak domaćinstava sela Koritnik, Buban i Smiljanići živi van svakog dostojanstva
Golija – Klinci jašu na starim „tomosovim” mopedima iz doba socijalističke izgradnje, poskakuju po blatnjavim izrovanim stazama, trkajući se kao na ekstremnom moto-krosu po blatnjavim vrletima Golije. Planina je obojena u jesenji spektar baraknoplamteće boje lišća, koja se u nijansama >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << preliva u limunovo žutu. Taj prizor hrabre dece gorštaka u sunčano nedeljno podne trebalo bi da podseća na bajku. Ali život dvanaestogodišnjeg Milana Radonjića i njegovog dve godine mlađeg brata Ivana daleko je od idile.
Sutra ujutru je novi školski dan. Dečaci će ustati u 6.30, doručkovaće, a zatim će s još jedanaestoro dece iz zaseoka Ocrten u selu Koritnik sići na izrovani seoski put koji su davno iscrtali traktori. Ispratiće ih majke, lavež seoskih pasa će ih pratiti dok se spuštaju niz strmu padinu. Pešačiće više od tri ili četiri kilometara kroz šumu, sve do Deračkog potoka, kada će ući u autobus i voziti se još tri kilometara do škole u selu Devići.
Srbija se deklarativno zalaže za rast nataliteta, slušamo žalopojke političke elite o beloj kugi i selima koja nestaju, ali na tromeđi opština Ivanjica, Raška i Kraljevo, u planinskom bespuću, 31 dete u oko četrdesetak domaćinstava sela Koritnik, Buban i Smiljanići živi van svakog dostojanstva.
„Sada je lepo vreme, pa ponekad odvezem decu ’jugom’ do škole. Ali ovo nije put, već kozja staza. Sada će sneg i onda deca prečicom pešače kroz sneg sedam kilometara. Život je ovde očajan”, kaže Milanov i Ivanov otac, Jelenko Radonjić. Zajedno sa suprugom Dušicom i ocem Desimirom, nekadašnjim klarinetistom koji je svirao po seoskim saborima, Jelenko obrađuje zemlju, čuva stoku i pravi golijski sir. Njegova sudbina je slična ostalim seljanima koji preživljavaju s decom u zaboravljenom rezervatu biosfere, u carstvu planinskog javora.
Jedino što iz Beograda dopire u Koritnik je signal „Telekoma”.
„Zar je teško da se ovde napravi put? Gde još u Srbiji ima sela sa ovoliko dece? Da sam ja vlast, njihov opstanak bi mi bio najvažnija stvar. Nekoliko puta sam mislila da uzmem dečake i pobegnem u Kraljevo. Ali šta tamo da radim kad nema posla”, priča Dušica Radonjić, kojoj se oči pune suzama kada se seća kako su prošle godine jednog dečaka na rukama meštani nosili kroz sneg, jer su staze bile neprohodne.
„Dobio je napad slepog creva i nije bilo drugog izlaza. I mene je strefilo slepo crevo pre nekoliko godina. Brat Radojica me nosio na rukama kroz smetove do doma zdravlja u Devićima”, priča Jelenko. Prošle godine, zajedno s Dušicom, u zoru je četiri sata čistio nanose snega jer je starom Desimiru iznenada pozlilo. Sve do Đurđevdana, porodice na Goliji biće zatrpane i svaki dan će predstavljati avanturu. Čak i primanje pošte.
Izgraditi put. To je molitva Dušice i Jelenka Radonjića. Koridor 10 jeste strateška projekcija razvoja Srbije, ali ovde je stvarni život. Ovde Milan, Ivan i brat i sestra od strica, Dejan i Danijela, pešače po obroncima surove planine jer, gle čuda, 2010. godina je, a nema asfalta.
„Navikli smo da vidimo zmije. Kad završimo školu, bežimo odavde. Ne možemo ni da gledamo televiziju. Prvi i Drugi program su očajni”, kažu mali Radonjići. Pokušavaju da gledaju „Diznijeve” crtaće, ali slika je toliko loša da Miki i Šilja izgledaju kao blizanci.
Dušica postavlja ručak. Kravlji golijski sir, pršuta, kobasice i mladi kajmak. I opet o putu:
„Da ga ima, češće bismo odlazili na pijacu u Kraljevo. Ovako, idemo svake dve nedelje. I nakupci, koji se nekako probijaju kamionima, ne bi ucenjivali. Kilo sira prodajemo za 270 dinara, a ovako ga dajemo za 100”.
Njihov komšija Miroljub Radonjić iz sela Buban prekrstio se tri puta, ispio rakiju, pa se prisetio kako je skinuo ikonu svetog Jovana sa zida, a onda stavio fotografiju Velje Ilića, pošto je tokom njegovog mandata izgrađen put Rudno–Gradac. To je poruka za političare iz Beograda. Isporučite im put i postaćete sveci. Problem je, međutim, što je ovde isuviše malo birača da bi lideri poželeli beatifikaciju.
„Možda živimo u divljini, ali smo umno pismeni. Da sam mlađi, sad bih na ove staze postavio balvane i izazvao revoluciju, k’o vi u Beogradu. Našu planinu deli pet opština: Kraljevo, Ivanjica, Novi Pazar, Sjenica, Raška… Za svaku od njih smo periferija. Kraljevo je 105 kilometara daleko od mog sela! Ne mogu ni loto da igram. Podavićemo se bez puta”, rafalno izbacuje gorčinu Miroljub sa 1.600 metara nadmorske visine.
Zemljana putna aorta Golije, duga 14 kilometara, od Bele vode do Binića, izrovana je kamionima „Srbijašuma”. Seljani smatraju da bi njegovo asfaltiranje oživelo planinu, ali je Dušica u pravu kada tvrdi da se i seoski putevi moraju dovesti u red.
Vozeći se u „ladi nivi”, zaštitnom znaku Golijaša, video sam nekoliko starih vozila potonulih u blato, koje stvaraju podzemne vode. Jednog crvenog „renoa” užetom je izvukla „niva” Radoslava Pantovića Laleta.
Sedokosi šezdesetpetogodišnjak je stigao putem kojim se ređe ide. Iz kuće u Kraljevu vratio se u očevu kolibu bez struje na Goliji. Platio je 10.000 evra i sam izgradio makadamski put od jednog kilometra, koji prolazi kroz njegovo imanje: „Nisam mogao da čekam državu da se probudi, jer samo tako mogu da mi dođu unuci”.
Aleksandar Apostolovski
objavljeno: 08.11.2010.
