Izvor: Glas javnosti, 15.Feb.2009, 02:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zaborav za mrtve reportere
Novinari srpskih medija koji su poginuli na zadatku tokom ratova u Hrvatskoj i Bosni danas su skoro potpuno zaboravljeni! Državni organi Srbije, Haški tribunal i nevladine organizacije ne traže da se otkrije istina o njihovoj pogibiji. Prema izveštaju međunarodne organizacije „Reporteri bez granica“, tokom ratnih sukoba od 1991. do 1995. godine poginulo je ukupno 75 novinara, snimatelja i fotoreportera. Među njima je najviše bilo onih koji su radili za srpske, hrvatske i bosanske medije, >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << ali i stranaca. Gradonačelnik Zagreba je nedavno primio decu poginulih hrvatskih novinara, uručio im prigodne poklone i zahvalio im na žrtvi njihovih roditelja. U Srbiji to od završetka rata - nije učinio niko.
SEĆANJE OGNJEN AMIDžIĆ, VODITELJ TV PINK, SIN POKOJNOG ZORANA AMIDžIĆA
Da je otac živ, nervirao bi se što ovo radim
Imao sam 16 godina kada je otac poginuo. Svi znamo kakva su to vremena bila. Došla su dva policajca i rekla šta se desilo... Da je cela ekipa stradala u zasedi. Saopštili su sve to bez mnogo detalja... Ne volim da se okrećem i samo žalim nad onim što se desilo. Radim posao koji volim i trudim se da to ima jednu specifičnu energiju - kaže za Glas Ognjen Amidžić, popularni voditelj TV Pink, čiji je otac Zoran Amidžić kao novinar poginuo na ratištu u Hrvatskoj.
Da li vam se RTS našao posle očeve smrti?
- Jednim delo da. Velikim delom - ne. Meni je bilo jako teško da se zaposlim i da uopšte radim kod njih i honorarno. Niko nije hteo da mi da stalno zaposlenje ni posle godina rada provedenih tamo, iako sam bio i stipendista RTS-a. Nekolicina ljudi su bili stvarno okej prema meni i pomagali su mi koliko god su mogli, ali većina nije. To je bio taj sistem, te devedesete. Ja sam sačekao promene na RTS-u 2000. godine, ali ništa se nije promenilo. To je bio i jedan od mojih razlog za prelazak na RTV Pink. Mene je hranio RTS, moj otac je radio na RTS-u, oduvek sam voleo tu kuću. Tamo sam napravio prve korake, sa 17 godina, i na televiziji i na Radiju 202, i kasnije u „Garaži“. Tad se mnogo ozbiljno radilo. Otac je u drugoj sobi hiljadu puta iščitavao tekst, odmeravao svaku reč, merio vreme priloga, onda smo to gledali na televiziji. Kad smo se sestra i ja u šali govorili da ćemo se i mi time baviti, on je govorio da nema šanse, pa da neko priča da nas protežira. Pomisao na bilo kakvu protekciju bila je za nas najveći greh. Srećom, informativa me nije zanimala jer sam se toga „najeo“ od malih nogu.
Znali ste da posao novinara nije ni malo sladak, pa ste ga ipak odabrali?
To vam je ona klica, kao kad deca glumaca postaju glumci. Odrastao sam uz oca koji pokrivao najširi dijapazon interesovanja i oblasti. Od informativnog novinarstva, bio je šef dopisništva u Šapcu, sećam se da je svojevremeno radio i Dnevnike u Beogradu, radio priloge i sve drugo, pokrenuo je i lokalnu televiziju. Bavio se sportom, pratio je „Metaloplastiku“ u najboljim godinama tog kluba i rukometnog sporta kod nas. Tako da ge je bio na hiljadu strana i imao je najrazličitija interesovanja. Od malih nogu sam upoznao sve te ljude sa televizije i sportiste i taj stil života se meni negde u startu svideo. Da je otac živ nervirao bi se što ovo radim.
Da li ste pevali u Hrvatskoj?
- O tome ću razmišljati kada dođe taj momenat. Ali, iako ljudi iz Hrvatske ovde imaju prolaz, to tamo još uvek nije tako. Ne znam da se tamo u javnim medijima puštaju naši pevači i izvođači, izuzev Bajage ili Balaševića. Tako da ako se to ikad desi i dođem u takvu situaciju - videću. Sa druge strane znam od ljudi koji su dolazili ovde da u Hrvatskoj gledaju moju emisiju, znam i da su uzimali delove pa ih reemitovali.
NA KOSMETU NESTALA TROJICA
- Na Kosmetu su nestala tri srpska novinara i svi naši pokušaji da dobijemo bilo kakvu informaciju o njima su bezuspešni. I danas redovno sa Unmikom i predstavnicima međunarodne zajednice na Kosmetu pokušavamo da saznamo šta se desilo avgusta 1998. godine sa Rankom Perinićem i Đurom Slavujem, novinarima TV Prištine, i sa LJubom Kneževićem, novinarem Jedinstva i dopisnikom Politike, koji je nestao 1999. godine za vreme bombardovanja, na Đurđevdan, dok se vraćao od kumova sa slave u Vučitrnu - kaže Nino Brajović.
Sramna vlada, skoro devet godina njima nije stalo do Srba, i zlocine neo-ustaskog i neo-islamo-nacistickog rezime u Hrvatskoj i Bosni, takva drzava je osedujena da propadne, poltroni ostaju poltroni.
Sve se znalo i dopustalo , a po nalogu americkih tajnih sluzbi cak i u Srbiji su novinari bili likvidirani pod nerazjasnjenim okolnostima uz blagoslov SPS-a i njihovog vodje , a cenzura istine o ubijanju srpskog zivlja je bila dotakla takve razmere da novinari vise i nisu izlazili na teren da rizikuju svoje i tudje zivote nego su ostajali u redakcijama i cugali , u nadi da ce razumeti obim zla koji su videli .
