Izvor: Blic, 29.Avg.2010, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zabava miliona
Neko mora, pa ću, evo, ja: Andrleht nismo pobedili, poništen im je čist gol, udeo sreće prevagnuo je nad udelom znanja i umeća. Ovo se mora reći odmah, zato što udeo želje i truda nije sporan. Baš kao što nije sporan ni Partizanov prolazak dalje, augentalerovski prolazak, još jedna situacija u kojoj se teško zarađeni kapital arči usled nedostatka znanja i pozitivnog duha.
Bili smo bolji, ceo jedan sat. Uprkos svim padovima, glupostima, uprkos destruktivnoj, a ne konstruktivnoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << igri, uprkos udvojenim ulogama kvarilaca i nedostatku stvaralačkog nerva, uprkos golmanu, reprezentativnom veznjaku, jednom beku i jednoj polutci, uprkos, konačno, upravi tima, bili smo bolji. Možda zato što je jedan iskusni centralni bek igrao taribovestovski staloženo, što je vodeći kreativac, dok ga je bilo, bio tačno to što treba da bude, što je jedno krilo bilo ono što mu ime kaže, što su trenerove – uostalom, sasvim precizne, tačne i čestite – ideje bolje pronosili oni koji nisu počeli utakmicu, a najviše stoga što je jedan centarfor učinio tačno ono što već godinama nije nijedan ovdašnji.
Partizanov prolazak u Ligu šampiona delo je Aleksandra Stanojevića. Baš kao što bi neprolazak bio odgovornost tima i uprave. Zašto je tako? Zato što je svako ko je gledao utakmicu znao da će Andrleht izjednačiti. A zašto, kad je bilo očigledno da trener ne želi da čuva rezultat? Mentalitet? Ne, nego provincijalni luzerski duh, onaj isti koji je svoj rad obavio i na svetskom prvenstvu, i na prethodnim, svim prethodnim, ogledanjima sa velikim svetom. Ili malim, svetom, svejedno. Jer, provincijalni duh jeste pre svega duh sumnje u sopstvene mogućnosti. A usled te sumnje nastaje ili beskorisni kukavičluk ili preterana prgavost. Ko nije pomislio da će, na nula dva, Andrleht izjednačiti, taj nije odavde.
Stanojević, tako, ne bi bio ništa kriv, da se desilo ono što se, zapravo, desilo, samo što je Škot u žutom imao razumevanja za srpsku nacionalnu stvar. Andrlehtov gol nije pao iz ofsajda, ali je ofsajda bilo. Van knjižice sa pravilima, logički i fudbalski gledano, stvar je i dalje za zdvajanje: lopta jeste krenula u pravcu igrača u ofsajdu, ali do njega nikada nije stigla. Brzina igrača koji je bio u liniji i na kraju dao gol, mogla se očekivati, ali posao sudije nije da anticipira nego da gleda ono što se dešava sada i ovde. Ukratko, Škot je odlučio ovako, a da je odlučio drugačije – opet bi bio u pravu. Samo što Partizan nikad ne bi dao treći gol, kad ga Ilijev već nije dao onda kada je trebalo. Zašto ne bi bilo trećeg gola? Zbog mentaliteta? Ama, ne. Zbog uprave koja nije verovala u prolazak u Ligu šampiona, nego u ulazak u Ligu Evrope, i nije mislila da je potrebno izjednačiti meru znanja i dara na svim tačkama u timu. Jednostavnije rečeno, zato što nije pojačala ni odbranu, ni sredinu, ni napad, niti pronašla novog golmana. Ovo, međutim, nije greh, nego greška: ulazak u Ligu šampiona u ovim je krajevima sveta ekvivalent osvajanju tog istog takmičenja. Luzerski duh neuništiv je kao plastična boca, kao banalnost. Ne može se, drugačije rečeno, očekivati da neka kancelarijska kamarila ima višak smelosti i vere u sebe samu. I pre i posle utakmice govorilo se o budućnosti, kao da je Partizanov ulazak u Ligu šampiona tek zalog za sledeći ulazak u Ligu šampiona, kao da postoji garancija, kao da ne znamo da posle uspeha, ovde, u ovoj dolini nevoljnika, uvek sledi pad, ponekad mekan, ponekad strmoglav. I kao da se radi o desetak miliona evra, a ne o prirodi igre i njenoj suštini. Napred rečeno, ponavljam, ne treba shvatiti kao kritiku, nego konstataciju.
Ok, pogledali smo pobedi u zube, neko mora, rekoh li.
Ono što je bilo sjajno jeste trenerova odluka da počne u umerenoj, čvrstoj ofanzivi, bez srljanja, baš kao i njegova preciznost mišljenja i spremnost na reakciju onda kad je gusto. Krstajić, Jovanović, a u drugom poluvremenu Lazeski zvani makedonski Filip Lam, Davidov, Ilijev, i pre drugih, naravno, Kleo, behu suvereni u svojim namerama, ako ne uvek i u postignućima. Petrović, pak, i Smiljanić, ideju pravljenja igre posve su podredili kvarenju protivničke igre, osobito u časovima kada je protivnik pokušavao da izjednači. Da Partizan nije prošao dalje, u tome bi bio čvor: trebalo bi videti procenat uspešnih pasova prema napred, kao i proporciju između takvih i pasova unazad. Ne sećam se, naime, nijednog tačnog pasa unapred kod Raće i Lole, osobito onda kada Saleta više nije bilo u igri. Kapiten jeste produžena ruka trenera na terenu, onaj koji ponašanjem, ličnošću, odlučnošću zastupa stil, stav i duh tima. Tu se ne radi o autoritetu u svlačionici, nego na terenu. Pa, ako trener nedvosmisleno traži nastavak pritiska i ofanzive, kapiten je taj koji svojim delom pokazuje šta se hoće i kako to valja činiti. I ovde, da ne bude zabune, ne radi se o kritici. Onda kada je bilo tako, Partizan je igrao odlično; kada nije bilo, igra je bila na ivici rasula.
A sa sva tri protivnika može se igrati. Sa Arsenalom da ne izgubiš, sa Šahtjorom i Bragom da probaš pobediti. Od tri, Braga je najnejasnija, te stoga i najopasnija. Koncentrovani brazilski talenat u sadejstvu sa pobedom nad Seviljom mogu biti ubitačniji od Vengerove pačije škole koja više ne igra lepo i u kojoj glavna zvezda, uz to i prvak sveta, nevoljko čami tamo gde mu (više) nije mesto. Srna možda odlazi iz Šahtjora, ali to, mislim, neće imati uticaja na njihovu surovu solidnost. Pre sedam godina, Partizan je igrao sa najskupljim timom na svetu, sa budućim pobednikom takmičenja i sa polufinalistom onog drugog. Kod kuće se nije brukao, na strani je ozbiljno postradao samo zbog Drogbe.
Zadatak je ne biti poslednji u grupi.
A milioni su milioni, lako se potroše.
