Izvor: SrbijaDanas.com, 06.Dec.2021, 10:34

Zabasali u mećavi i umrli od hladnoće: Snežne smrti na Kupreškoj visoravni

Zabasali u mećavi i umrli od hladnoće: Snežne smrti na Kupreškoj visoravni

Kad sam u januaru prošle godine posetio Kuprešku visoravan u rodnom kraju su me dočekale bura i mećava. Vejavica u kojoj se „ne vidi prst pred okom“.

Snežni pokrivač i nije bio mnogo veliki ali jaka bura je brzo pravila smetove, tako da seoski putevi nisu bili prohodni. Zbog toga sam automobil parkirao kod zgrade Opštine u Novom Selu i posle nekoliko rakija u kafiću Kruna, kod Dušana Ždere, peške pošao kući.

Kada sam u kafiću rekao da do Ćemalića neću >> Pročitaj celu vest na sajtu SrbijaDanas.com << ići putem kroz selo već preko Kupreškog polja odmahivali su glavom i komentarisali da mi to nije pametno, jer mogu zalutati. Zabasati. Posle sat vremena probijanja kroz mećavu stigao sam do kuće i suočio se sa očevom grdnjom.

-Pobogu brate, koji te belaj terao da ideš preko polja. Vidiš kako je zadimilo. Mogao si da zalutaš i pogineš. Kad ćeš da se opametiš – i sve u tom stilu.

Da bi mi dokazali koliko pešačenje preko Kupreškog polja zavejanog mećavom može da bude opasno, otac Zarija i majka Stana su počeli da se prisećaju slučajeva ljudi iz našeg sela, svojih savremenika, koji su poginuli u mećavi. Zalutali i smrzli se. Evo njihovih sećanja.

Bilo je to u zimu 1945. godine. Mihajlo Čolić iz Novog Sela i njegova porodica živeli su u Barjemovcima, zaseok Kriveljići, u kući svog kuma Martina Marića, jer su njihove kuće u Novom Selu zapalili Nemci i ustaše. Jednog dana Mihajlo je svoju kćerku Jovanku, devojčicu od 14 godina,  poslao do sedam kilometara udaljenog Rastičeva, da iz tog sela, od nekih ljudi dotera vreću luga, kako se u ovom delu Bosne zove pepeo od sagorelih drva.

U to vreme nedostajalo je sredstava za higijenu, pa se za pranje odeće, ali i kupanje, koristila „zona“, smesa koja se dobija kuvanjem pepela koji ostane nakon sagorevanja bukovog drveta.

Devojčica je, jašući konja, stigla u Rastičevo, natovarila lug i kroz snežnu mećavu se preko polja zaputila  nazad kući. Međutim, u Kriveljiće je stigao samo konj. U praći (uzengiji) na samaru nalazio se jedan Jovankin opanak. Bilo je jasno da se devojčici nešto dogodilo, da je pala sa konja. Ukućani i komšije su krenuli u potragu. Sledećeg dana su je pronašli u Grlima, nadomak Zlosela, nekoliko kilometara daleko od puta, smrznutu u snežnim nanosima.

Lug i mećava su došli glave i majci i ženi Vojina Pivača iz Novog Sela. Majka se najverovatnije zvala Cvita a supruga Janja. Njih dve su iz Pivačevih kuća u Hrbljini, gde im je porodica zimovala, pošle u Pribelju, glamočko selo u podnožju Velikog Vitoroga da donesu luga, radi parenja i pranja pređe, konca ispredenog od vune na vretenu. U povratku su zabasale u mećavi. Pronađene su smrznute u snegu.

Lazo Ždero, zvani Koza, iz Novog Sela, starosti oko 70 godina, se sredinom šezdesetih godina prošlog veka zaputio u Kupres, da u gradskoj Zadruzi, kako su se tada zvale prodavnice, kupi neke namirnice. U povratku, u Suhovi, mećava ga je „skolila“ toliko da je morao da napravi predah. Sklonio se u zavetrinu, zaspao i smrzao se.

Šezdesetih godina prošlog veka Slavko Mijatović iz Mrđenovaca, mladić koji je tek prešao granicu punoletstva, radio je u poljoprivrednom preduzeću u Livnu. Jednog zimskog dana trebalo je da na dve mazge otera hranu čobanima koji su se brinuli o stoci u državnim štalama u podnožju planine Cincar. Besnela je mećava. Njegovi šefovi su mu savetovali da teranje hrane odloži za drugi dan, dok nevreme ne prestane, ali on ih je ubedio da visok sneg i bura nisu prepreka koju on neće moći savladati. Mladić se sa mazgama dugo probijao kroz visoke snežne nanose ali ga je izdala snaga. Sledećeg dana su ga pronašli na Kruzima, smrznutog u snegu.

Grupa ljudi iz Knežića je zimi na konjima terala žito u mlinove na Kupreškoj rijeci. Među njima je bio i izvesni Đota Knežić, čijeg pravog imena se moji sagovornici nisu mogli setiti. Iz mlina su se vraćali po mećavi. Kod crkve u Novom Selu Đota je iz nekog razloga zaostao za društvom. I nestao. Pronašli su ga tek kada je sneg počeo da kopni, četiri kilometra dalje u nanosima snega na Žderinoj glavici. Samo stotinak metara ga je delilo od kuće Bože Krndije, zvanog Čalija i – života.

E tom Čaliji su iz Knežića u posetu došle njegova sestrana Boja Knežić, zvana Veta i njena snaja. U povratku, na pola puta, kod Spajića košarišta, Boja nije mogla dalje. Visok sneg i hladnoća su je savladali. Snaha je požurila do samo nekoliko stotina metara udaljene kuće Marka Kise i pozvala pomoć. Marko je uzeo ručne saone, otišao po nesrećnu ženu i doterao je u svoju kuću. Nažalost, čim se ogrejala i „otkravila“ Boja je izdahnula.

Od smrzavanja u mećavi stradao je i Marko Milišić, zvani Kolkica iz Novog Sela. Jovo Mijatović, zvani Jovacan, deda Luke Knežića, nastradao je tako što je konj kojeg je jašio zbog mećave „izgubio“ put i zajedno sa jahačem upao u jedan bunar za vodu u Rastičevu, koji je bio pokriven drvenim daskama, pa ga je mećava prepirila. Jedan čovek iz susednog Janja smrznuo se u snegu u dolini blizu kuće Vojina Milišića.

Bilo je i slučajeva basanja po mećavi koji su se srećno završili. Već pomenuti Martin Marić i Božidar Milišić, moj deda po majci, išli su peške u 30 km udaljene Čipuljić i Bugojno. U kupovinu. Preko Kupreških Vrata i Koprivnice. Sa sobom su poveli konja Vranca, da na njemu doteraju kupljenu robu. U povratku počela je snažna mećava i oni su izgubili orjentaciju. Kad su shvatili da su zabasali i da hodaju u krug, zaključili su da je najbolje da puste konja da ide ispred njih pa šta bog da. Tri sata kasnije konj ih je doveo pravo pred Martinovu kuću.

Isti slučaj se 1986. godine dogodio našem komšiji i bliskom rođaku Dušanu Mariću, zvanom Žužlija. On je po mećavi pošao u Janjske otoke da u tamošnjim vodenicama samelje žito, koje je u dve vreće natovario na konja. Međutim, izgubio se. Kada više nije znao šta će i kuda će, konju je svezao povodac oko vrata i pustio ga ispred sebe. Plemenita životinja ga je dovela kući.

Anđelko Milišić, zvani Škoro, njegova supruga Jefa, njihov blizak rođak Branko Milišić, zvani Žeran i njegova supruga Milica krenuli su po mećavi iz Novog Sela svojim kućama u Hrbljinu. Prošli su šumu Bojinu, Kureljušića i Zubića kuće i – izgubili se. Odlučili su da sačekaju jutro u jednoj dolini. Da se ne bi smrzli celu noć su hodali, gazeći sneg. Ujutro je mećava stala.

Na kraju ovih poučnih i teških priča, roditelji su me podsetili na ono što se meni dogodilo poslednjeg dana 1979. godine. Tog dana moj brat od strica Vlade i ja krenuli smo na šest kilometara udaljenu visoravan Hrbljinu, da našem dedi Marku i mom ocu Zariji pomognemo da ovce sa planine sjave u selo, jer je gore ponestajalo sena za njihovu ishranu. Sa sobom smo poveli konja Zekana, da na njemu sa planine steramo stvari.

U početku je padao „običan“ sneg a onda je počela prava mećava. Što smo više odmicali od Kupreškog polja, uz Orlovaču, sneg je bio sve veći. Sećam se, kada smo išli kroz šumu koja se zove Bojina sneg je konju dopirao i do samara. Posle ko zna koliko sati izašli smo na Hrbljinu, do naše kuće u Popovića ukosu.

Nije bilo govora o sjavljivanju ovaca. Ovce su jedva prešle od torine (mesto na kojem im je bilo položeno seno) do štale. Prosto su plivale po snegu. Iako je padalo veče, ja sam insistirao da se Vlade i ja vratimo kući.

Bio je poslednji dan decembra. Imali smo dogovor sa društvom iz sela da u školi u Šemenovcima čekamo Novu godinu. Ja sam trebao da budem taj koji će doneti kasetofon i birati muziku, što mi je zbog najavljenog dolaska školskih drugarica iz gimnazije i drugih cura iz sela bilo vrlo značajno. Da se malo pravim važan. Vlade, uvek od mene mudriji i odmereniji, nije hteo ni da čuje. Ali ja navro kao june.

Uzalud su njih trojica pokušavala da me odvrate, krenuo sam nazad u selo. Što je najgore, bio sam gladan. Oni su me molili da bar jedem ali meni se žurilo da pre noći prođem kroz šumu. Uspon do Plastovine i Bojine sam jedva savladao. Snage je nestajalo, snažna mećava me je udarala u lice i gušila, prste na nogama i rukama sam sve manje osećao.

Kada sam ušao u šumu po njoj je počeo da pada mrak. Nadomak Zjajića poljane sam stao. Nisam mogao dalje. Pokušao sam da se vratim ali nisam mogao ni napred, ni nazad. Ležeći u snegu, nemoćno sam gledao u vrhove smrča, koje su se uz škripu povijale pod udarima vetra. Tri stotine metara od tog mesta nalazila se kuća Vojislava Zjajića. Usamljena, na ivici šume, kilometar udaljena od sela Kureljušići. Odlučio sam da tamo potražim spas.

Tek posle dužeg odmaranja i jedenja snega, poslednjim atomima snage, više puzajući nego hodajući, krenuo sam prema usamljenoj kući. Na moju sreću kad sam se polusmrznut  „dovukao“ do lokve, koja se nalazila na pola puta do kuće, domaćin je baš tada doterao krave na vodu. Dozvao sam ga, on me je uzeo pod ruku i odveo u svoju kuću.

Nastavak na SrbijaDanas.com...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta SrbijaDanas.com. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta SrbijaDanas.com. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.