Izvor: Glas javnosti, 12.Avg.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za poštovanje MK CK i međunarodnih konvencija
Takođe jula 1992. godine Radovan Karadžić izdaje naredbu svim lokalnim i policijskim stanicama u kojima ih obaveštava da je dozvoljeno delegatima Međunarodnog komiteta Crvenog krsta da putuju po celoj teritoriji Bosne i Hercegovine koja je pod srpskim kontrolom. Tom odlukom delegati MK CK ovlašćeni su da posete sve zatvore, uključujući i vojne logore i policijske stanice pod kontrolom RS. Ovim povodom, lider RS zahteva od svih srpskih vojnika da „olakšaju bezbedan prolaz delegatima Crvenog >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << krsta, kao i da preduzmu sve mere da se poštuje amblem MK CK i izbegne svako uznemiravanje ili napad na njihova vozila. Od srpskih vlasti zahteva se i da daju sve podatke o zarobljenicima i olakšaju posete zatvorima. Na kraju ove odluke, Karadžić je zapretio kažnjavanjem svakom vojniku koji ne bude poštovao ova uputstva. Po mnogima, ovaj raspis pokazuje da vlasti RS od samog početka rata, što se tiče navodno počinjenih ratnih zločina, nisu imali šta da kriju.
Naredbom od 23. jula iste godine Karadžić traži da se prema civilnom stanovništvu bilo koje nacionalnosti koje ne čini agresivna i borbena dejstva prema srpskoj vojsci, postupa u skladu sa zakonom i Ženevskoj konvenciji. Takođe, u drugoj tački ove naredbe, stoji da se svom stanovništvu „koje preda oružje i prihvati da živi mirno“ mora omogućiti da ostane u svojim domovima i uživa zaštitu srpske vojske i policije. Karadžić navodi i da se stanovništvu koje iz zone borbenih dejstava želi da se privremeno ili trajno preseli u neki drugi kraj to mora omogućiti, kao i da se mora obezbediti potpuna sigurnost u kretanju. Ova naredba ističe se kao još jedan dokaz upornog nastojanja predsednika Karadžića da se bezuslovno poštuju i primenjuju pravila Ženevske konvencije, pre svega u odnosu prema civilnom stanovništvu.
U zaključku Predsedništva Srpske Republike BiH od 6. avgusta, koji je potpisao Karadžić, zadužuje se Ministarstvo unutrašnjih poslova, kao i Ministarstvo pravosuđa i uprave da koordinisano pribave zvanične pismene informacije o odnosu i ponašanju srpskih vlasti prema ratnim zarobljenicima. Predsedništvo traži i da se ispitaju uslovi života zatvorenika na područjima opština u kojima zatvori postoji, kao i da se sve tražene informacije pošalju roku od deset dana. Na ovaj način, vrh RS dokazuje da postoji briga da se sa zarobljenicima postupa čovečno i u potpunom skladu sa međunarodno utvrđenim ženevskim propisima.
U drugoj polovini avgusta, Karadžić šalje naredbu Glavnom štabu VRS, Ministarstvu unutrašnjih poslova i svim centrima bezbednosti u kojoj ponovo insistira na poštovanju odluke od 13. juna kojom se tražilo poštovanje međunarodnih normi u ratu. Karadžić u prvoj tački naređuje (ponovo) da se realizuje obaveza pridržavanja međunarodnog humanitarnog prava, naročito tačaka 3. i 4. Ženevske konvencije. On traži i da se izdaju uputstva svim vojnicima i policajcima da poštuju zarobljenike, civile, medicinske ustanove, amblem Crvenog krsta, kao i službenike Ujedinjenih nacija. Karadžić insistira da se spreči prisilno preseljavanje, kao i preduzimanje „drugih mera protiv civilnog stanovništva“. Lider RS navodi i da bilo kakve potvrde o tome da se izbeglice neće vraćati nemaju nikakvu pravnu valjanost i stavljaju se van snage. U istoj naredbi on traži da se „odmah preduzmu koraci da se poboljšaju uslovi u svim zatvorima RS u skladu sa preporukama od zvaničnika MK CK dobijenih prilikom njihovih poseta tim mestima“. Karadžić naređuje i da sve „ratne zarobljenike koji nisu dobrog zdravstvenog stanja, tj. neće se tako skoro naći u neprijateljskoj vojsci“, treba jednostrano i odmah pustiti na slobodu. Na kraju teksta, on traži da se obavesti MK CK o stanju u svim zatvorima i da se toj instituciji odmah dostave tačni spiskovi zatvorenika.
