Izvor: Blic, 07.Nov.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za platu pitati na kraju
Za platu pitati na kraju
U situaciji kada je broj zaposlenih u Srbiji samo za četvrtinu veći od broja nezaposlenih, kada je radnih mesta veoma malo, a otpuštanje sa posla postalo svakodnevica, prava je umetnost doći do slobodnog radnog mesta i zaposliti se. Novi pristup traženju posla danas, pre svega, zahteva prekid sa starom praksom da se posao traži sedeći kod kuće ili da se čeka da roditelji ostave radno mesto u nasleđe. U zemljama u tranziciji zbog toga je sve traženije >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << zanimanje poslovnih trenera - ljudi koji nas uče kako pregovarati o poslu.
Stručni saradnik Odeljenja za profesionalnu orijentaciju Republičkog zavoda za tržište rada Ivana Damnjanović-Trifunović u razgovoru za 'Blic' ocenjuje da je traženje posla kod nas, u stvari, postao posao sam za sebe.
- Nezaposleni ne treba samo da se javljaju na već objavljene konkurse, već i da šalju prijave privatnicima koji po zakonu nisu dužni da raspisuju konkurs. Tom prijavom oni se zapravo preporučuju i treba da zainteresuju poslodavca da može računati na njih ukoliko se ukaže slobodno radno mesto. Onaj ko traži posao, trebalo bi da o tome obavesti što veći krug ljudi, rodbinu, prijatelje, poznanike, komšije, jer nikad se ne zna čija informacija može biti od pomoći. Pri tom, ne treba pasivno čekati da se recimo tetka ili savetodavac sami sete da se jave - savetuje Trifunovićeva.
Kada je reč o informacijama o slobodnim radnim mestima, stručnjaci ih dele na formalne i neformalne. Formalni izvori su sredstva javnog informisanja, štampa, radio, televizija, zatim Zavod za tržište rada, gde se informacije mogu dobiti kod savetodavca, ali i na sajtu Zavoda i u oglasniku 'Poslovi'. Pod neformalne izvore mogli bi se podvesti sistemi kod nas poznati kao 'vip', odnosno veze i poznanstva, dakle rođaci, prijatelji, kolege, komšije.
Prvi važni posrednici između nezaposlenog i poslodavca jesu biografija i propratno pismo, koje, prema rečima naše sagovornice, ogroman broj nezaposlenih još ne zna da napiše kako valja. Tako se događa da zahtevi budu ispisani rukom, na listu papira istrgnutom iz sveske. Ovako urađena dokumenta biće pre prepreka nego preporuka poslodavcu da ponudi radno mesto nekome ko u eri kompjutera molbu piše rukom.
Ako su biografija i propratno pismo prošli kod poslodavca, prešli ste tek prvu stepenicu, posle čega sledi ono najvažnije - razgovor sa poslodavcem. Ne postoji univerzalno pravilo kako se na tom razgovoru ponašati, ali postoje neki standardi čije poštovanje može pomoći. Govoreći o ovoj etapi pri traženju posla, Ivana Damnjanović-Trifunović za naše novine kaže:
- Razgovor sa poslodavcem ne sme se pretvoriti u propitivanje nezaposlenog od strane poslodavca, već mora biti otvorena dvosmerna komunikacija dve ravnopravne osobe u kojoj će i nezaposleni postavljati pitanja, davati svoj sud i komentare. Kandidat za posao na ovom razgovoru treba da se pridržava tema navedenih u biografiji i da razgovor uvek vraća na njih. Još pre dolaska na razgovor trebalo bi se informisati o firmi (čime se bavi, ko su joj klijenti, kolike su plate), a najbolje je informisati se od onih koji već tamo rade (bivši radnici ponekad mogu biti i izvor krivih informacija uzrokovanih razlozima njihovog odlaska iz firme). Razgovor treba shvatiti tako da i vi birate poslodavca a ne samo on vas. Treba dobro razmisliti da li prihvatati svaku ponudu, jer je nekada bolje i odbiti ako vam ne odgovara nego zbog prihvatanja eventualno propustiti neku bolju šansu. Ključna stvar u koju poslodavca treba da ubedite jeste da ste motivisani za posao. O sebi treba afirmativno govoriti, rečima ja mogu, ja hoću, ja znam, ja želim, ja umem. Ako nešto i ne znate, sasvim je druga situacija ako kažete ne znam i tu stanete, od situacije kada posle ne znam dodate 'ali ja hoću i ja želim to da naučim'.
Nastup pred poslodavcem može se vežbati sa nekim od ukućana ili prijateljem, ali ako oni nisu spremni na takvo 'maltretiranje', onda može u Zavodu, ali i pred ogledalom. Veoma je važno kako pri tom prvom susretu izgledate, jer prvi utisak može biti presudan. Važno je kako ste ušli, seli, pružili ruku, jeste li bili nervozni, kakva ste pitanja postavljali, jesu li bila smislena i važna. Zato je kao prvo važno pristojno se obući, pri čemu treba obratiti pažnju da stil odevanja bude prilagođen kulturi i vrsti posla. Ako je, recimo, reč o nekom kancelarijskom poslu, odelo za muškarca a kostim za ženu se podrazumevaju, dok u slučaju nekog posla koji ima veze sa filmom ili slično može proći i ležerniji stil.
Da li se treba rukovati sa poslodavcem? Preporuka je ne nuditi prvi ruku, i samo ako poslodavac sam pruži ruku, odgovoriti. Stisak ne sme biti ni previše mlak, jer odaje mlitavog čoveka bez energije, ali ni previše čvrst, već srednji.
Sledeća preporuka naše sagovornice je sesti na ono mesto koje poslodavac ponudi. Ženama je dozvoljeno da zbog suknje mogu prekrstiti noge, dok muškarci to ne bi trebalo da rade, jer može značiti feminiziranost pa i homoseksualnost. Ruke ne treba držati prekrštene, jer je to gest zatvorenosti. Gestikulirati što manje, ne praviti grimase, ne kolutati očima, ne pokazivati zube suviše. Izuzetak u uzdržavanju od gestikuliranja treba napraviti samo ako i poslodavac sam gestikulira. Tada mu treba odgovarati istovetnim gestovima. Osmehnuti se ako se i on osmehne. Stav tela pri sedenju mnogo govori o čoveku, zato treba sedeti normalno i opušteno, ne ukočeno i ne sa pognutim leđima, jer to takođe odaje čoveka koji nema energije. Pri razgovoru poslodavcu treba persirati, a za početak ga oslovljavati imenom i prezimenom. U prvom obraćanju ime i prezime su obavezni, a ako on kasnije insistira na drugačijem oslovljavanju, onda treba ga prihvatiti.
Ukoliko se razgovor odvija sa više ljudi, pred komisijom, rukovati se i sa ostalima, zapamtiti i njihova imena i prezimena i uvek odgovarati upravo onome ko vam je pitanje postavio.
Ono što najviše interesuje i poslodavca i nezaposlenog i što tokom celog razgovora stoji kao kost u grlu i kod jednog i kod drugog jeste plata. Poslodavac naravno želi da budućeg radnika plati što manje, dok bi ovaj da ugovori što veći iznos. Oko plate su i njihova najveća razmimoilaženja. Savet je nezaposlenima da za platu pitaju tek na kraju razgovora, a ako ima više krugova razgovora, onda tek u poslednjem krugu. Najbolje bi bilo da se poslodavac sam izjasni o visini plate, ali oni su obično lukavi i pitaju 'koliko očekujete'. U toj situaciji nikada ne treba reći konkretan iznos, već prebaciti loptu na njegov teren i pitati: 'A koliko ste vi spremni da platite'. Ako baš insistira da vi kažete koliko tražite, onda ne treba reći precizan iznos nego u nekom rasponu, primera radi, 'od 400 do 500 evra'.
Naša sagovornica takođe naglašava da po završenom razgovoru ne treba poslodavca stalno zivkati i pitati da li ste dobili posao, jer tako stvarate utisak očajnog čoveka koji zavisi od njega. Zato je najbolje na kraju razgovora pitati ga kada se može očekivati odgovor ili precizirati tačno vreme kada treba da se čujete sa njim. Radenka Marković Obuka za traženje posla
Zavod za tržište rada stalno organizuje obuke za aktivno traženje posla. Sva nezaposlena lica zainteresovana za ovu obuku mogu se prijaviti svom savetodavcu koji će ih obavestiti kada mogu doći na obuku. Tamo mogu naučiti kako da napišu biografiju i propratno pismo, kako da dođu do informacija o slobodnim radnim mestima, kako da nastupaju u razgovoru sa poslodavcem. Ovaj program vode visokostručni kadrovi, obuka je za nezaposlene besplatna, a Zavod pokriva i troškove njihovog prevoza do mesta gde se program obuke organizuje.
