Izvor: B92, 14.Jan.2015, 12:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za mentalno obolele problem napolju
Psihijatrijski bolesnici imaju dobar tretman u bolnicama, tvrde stručnjaci, ali je lečenje u zajednici nažalost na niskom nivou.
U nervnom rastrojstvu otac kroz prozor sa trećeg sprata bacio bebu staru 15 dana. Dečak od 12 godina ujutru nije uzeo psihijatrijsku terapiju, uzverao se na banderu, vatrogasci ga jedva skinuli sa tramvajskih žica.
U dva dana, dva slučaja nasilja prema drugima i sebi. Vinovnici - ljudi sa psihijatrijskom dijagnozom. Javnost je uznemirena, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << a najčešće se čuje komentar: da su ti ljudi zbog svoje bolesti bili u odgovarajućoj ustanovi, tragedija bi bila izbegnuta.
Sve zajedno, međutim, otvara mnogo slojevitija pitanja: u čemu je problem u zbrinjavanju psihijatrijskih pacijenata u Srbiji, da li bolešću "okrnjeni“, po sebe i okolinu potencijalno opasni, ljudi šetaju okolo bez ikakve kontrole, ko brine o njima, dobijaju li odgovarajuću terapiju...?
Više stručnjaka za mentalno zdravlje sa kojima su "Večernje novosti“ razgovarale potvrđuju da u svakom od ovih segmenata ima "rupa“, ali se generalno slažu u jednom: kad god čovek sa mentalnim problemima van bolnice podigne ruku na sabe ili drugoga, sigurno su zatajili svi - od porodice do centra za socijalni rad i izabranog lekara.
"Procedure koje se kod nas primenjuju u bolnicama i način lečenja mentalnih bolesti usaglašene su sa evropskim i svetskim, vodi se računa i o pravima tih pacijenata, ali problem nastaje kada se takva osoba oporavljena vrati u zajednicu", kaže za "Novosti“ profesor dr Slavica Đukić Dejanović, neuropsihijatar, direktor Specijalne bolnice "Dr Laza Lazarević“. "Ona tada, nažalost, biva odbačena i prepuštena sama sebi. Problem je što su mentalne bolesti teške i u većini slučajeva se obolelih odriču i najbliži srodnici. Pacijenti su često izgubljeni“, ne uzimaju lekove koji su u nekim slučajevima neophodni doživotno, pa se bolest pogorša i onda može da se desi tragedija, kakve smo, nažalost svedoci ovih dana.
Psihijatrijski poremećaji, potvrđuju lekari, kod nas nisu ni češći, ni ređi nego u zemljama EU. U 2013. godini je, prema podacima Instituta za javno zdravlje "Dr Milan Jovanović Batut“, zbog nekog od duševnih poremećaja i poremećaja ponašanja bilo 34.566 bolničkih prijema: 19.560 muškaraca i 15.006 žena. Stručnjaci tvrde da imamo dovoljno bolničkih kapaciteta za pacijente sa mentalnim bolestima, ali da i Srbija u skladu sa dobrom praksom razvijenih zemalja sve više treba da razvija koncept otvorene psihijatrije. To podrazumeva da pacijent, kada to bolest zahteva, bude u bolnici samo onoliko koliko je nužno, a da se zatim uključuje u zajednicu.
"Kod nas je lečenje psihijatrijskih pacijenata u zajednici, nažalost, na niskom nivou", kaže profesorka Đukić Dejanović. "Zakazuju porodica, centri za socijalni rad, duhovnici, pa onda ni izabrani lekar, ni policija nemaju uvida da u svom "rejonu“ imaju pacijenta sa mentalnim problemima. Pre svega bi porodica morala da bude mnogo aktivnija i onog momenta kada se uoči da se pacijent ne javlja svom psihijatru, da ne uzima terapiju mora se naći modus da on bude pod kontrolom, da uzima lekove, da se uključi u rad klubova lečenih. Činjenica je da uz odgovarajući tretman, lekove i pomoć okoline, najveći broj pacijenata sa mentalnim problemima može sasvim normalno da radi i živi".
Profesor dr Milan Milić, neuropsihijatar, načelnik odeljenja intenzivne nege u bolnici "Dr Laza Lazarević“, koji je bio i direktor psihijatrijske bolnice u Kovinu, takođe smatra da je vanbolničko praćenje pacijenata s mentalnim bolestima kod nas problematično, jer nemamo dovoljno dobro organizovane centre za mentalno zdravlje, gde bi najteži i pacijenti posle bolničkog lečenja trebalo da dolaze na kontrole, a kada izostanu da ih lekari iz centra posete.
"Nisu, naravno, svi pacijenti s mentalnim bolestima potencijalno nasilni prema sebi i drugima, pa iako je rizik od mogućeg nasilja u ovoj populaciji povećan, oni su mnogo manja pretnja za društvo od nasilnika drugih vrsta", kaže za "Novosti“ profesor Milić. "Naši pacijenti imaju problem kontrole impulsa i na to se mora obratiti pažnja. Verovatnoća procene rizika je, međutim, od 40 do 70 odsto tačna. Taj veliki raspon pokazuje da je procena nesigurna i da se ne može predvideti kada će i gde kontrolni mehanizmi obolelog popustiti. U pravljenju tih procena ima i potcenjivanja i precenjivanja rizika, pa i te stručne stavove treba dograđivati".
Teško duševno oboljenje rizik od nasilja povećava za tri do devet odsto u odnosu na ostalu populaciju, ali kada se udruže psihička bolest i uzimanje alkohola ili narkotika, rizik od nasilja se povećava čak 20 puta.
Profesorka Slavica Đukić Dejanović upozorava da se u Srbiji malo novca izdvaja za savremenu psihijatrijsku terapiju:
"U okruženju se za tu vrstu lekova troši od četiri odsto do 7,5 odsto ukupnog budžeta za medikamente, a kod nas svega 1,9 odsto", kaže Đukić Dejanović. "Polako se, međutim, pomeramo nabolje, jer je i naš fond osiguranja počeo da uvodi na tzv. pozitivnu listu neke nove psihijatrijske lekove".
Istraživanja pokazuju da se 64 odsto depresivnih pacijenata leči tabletama za smirenje, a antidepresive dobija samo 34 odsto onih koji bi trebalo da budu na ovoj terapiji.
