Izvor: Politika, 25.Sep.2014, 10:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za kim zvone zatvorska zvona
Mogu li proruski Počuča ili neki anonimni mladi džihadista iz Sandžaka, zbog svojih ideja – nekome romantičnih, a nekome terorističkih – snositi zakonske posledice
Nekadašnji novinar i voditelj Televizije Pink svakodnevno rafalno odašilje, putem društvenih mreža, svoje utiske sa „ukrajinskog fronta”. Četrdesetčetvorogodišnji Radomir Počuča je, osim voditeljske karijere na ružičastoj televiziji, bio i portparol Protivterorističke jedinice MUP-a i možda >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << otuda potiču njegove ratničke veštine koje koristi boreći se na strani proruskih snaga i veličajući Novorusiju.
Počuča, očigledno, ne strahuje da će po povratku u zemlju snositi zakonske posledice svog ratničkog eksporta. Zašto bi strahovao od eventualne robije, ako on svakoga dana rizikuje sopstveni život u francusko-srpskoj brigadi internacionalnih boraca?
Da li će ljudi slični njemu zaista snositi zakonske posledice po povratku u Srbiju ako se usvoji
izmena Krivičnog zakona koja bi omogućila kažnjavanje ljudi koji iz Srbije idu u druge zemlje da se bore? Takvu ideju o promeni Krivičnog zakona objavio je potpredsednik vlade Rasim Ljajić koji je odmah po odlasku mladih muslimana iz Sandžaka u Siriju, koji su se borili na strani džihadista protiv snaga predsednika Bašara el Asada, predložio da se, po povratku u Srbiju, ratnici smeste u zatvor.
Rasimova Socijaldemokratska partija kao predlagač izmena zakona predviđa da onima koji organizuju odlazak ljudi iz Srbije na ratišta preti zatvorska kazna do 12 godina zatvora, dok bi pojedincu-ratniku bila zaprećena kazna do pet godina zatvora.
Na prvi pogled, ideja države, kroz Ljajićev antiratni angažman, potpuno je logična. Takav zakon ima dvostruku namenu: da deluje preventivno i da građani Srbije koji idu na ratišta samim tim znaju da će biti sankcionisani. Navodi se i dodatni argument za usvajanje izmena zakona. To su države koje su to već učinile – poput Jordana, Kuvajta, Nemačke ili Australije.
Ali, ako naša vlada razmišlja racionalno, ne želeći da objašnjava zapadnim diplomatama zašto četnici osvajaju ne samo ukrajinske punktove, već i ruske udarne vesti, zvanični Beograd ne želi ni da razmišlja o pomisli da se džihadisti, po povratku „sa službenog puta” iz Sirije i Iraka, mogu zaigrati terorizma usred Srbije. Međutim, isto tako legitimno može glasiti sledeće pitanje: mogu li ti ljudi da budu progonjeni, bez obzira na to da li je reč o proruskom Počuči ili nekom anonimnom mladom džihadisti iz Sandžaka, ako su iskreno uvereni da se bore na strani pravde? Mogu li zbog svojih ideja, nekome romantičnih, a nekome terorističkih, snositi zakonske posledice?
Interesi vlada koje su donele ovakve zakone motivisani su spoljnopolitičkim pragmatizmom. One ne žele da budu upletene u geopolitičke probleme zbog svojih građana.
Počuča, tako, po povratku iz Rusije verovatno neće dobiti Nobelovu nagradu za književnost, ali bismo, vođeni istom logikom, mogli da se zamislimo oko nečeg drugog a ne onog što je literarni ukus nekadašnjeg voditelja. Da li bi slavni pisac Ernest Hemingvej dospeo u neki američki zatvor jer se borio na strani internacionalnih brigada koje su u Španiju pristizale iz svih krajeva sveta, vođene idealima borbe protiv fašističkog režima generala Franka?
Neki mladi džihadista koji se, tokom rata u Siriji, pridružio brutalnim jedinicama novog kalifa Abu Bakr el Bagdadija verovatno neće po dolasku u Srbiju primiti orden narodnog heroja, kao što ga je dobio Veljko Vlahović, koji se takođe borio u Španiji. Iako je Vlahović i tada bežao od žandara i Lepoglave kao pripadnik zabranjene KP Jugoslavije.
Mogu li se, takođe, sa jedne strane, goniti građani-ratnici, naročito ako ih u avanturu vode ideali, a ne novac, dok se sa druge strane amnestiraju države agresori? SAD su od prekjuče u novom ratu i za bombardovanje položaja Islamske države i Al Kaide u Siriji i Iraku nemaju mandat Saveta bezbednosti UN. Vašington bombarduje te dve zemlje, uz učešće pet partnerskih zemalja, ali je teško uveriti svet da su nosioci novog rata bez dozvole UN, sile poput Jordana, Bahreina, Katara, Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata.
Ni NATO, predvođen Sjedinjenim Državama, 1999. godine nije imao mandat za bombardovanje Jugoslavije, čime je prekršena Povelja UN i međunarodno pravo. Razume se da je danas verovati u međunarodno pravo isto što i verovati braći Grim. Ali, kao što međunarodno pravo mora biti jednako za sve – i za Baraka Obamu i za Bašara el Asada, tako i ljudska prava moraju jednako važiti za sve: i za proruskog Počuču i za nekog anonimnog islamistu. Da li se države agresori, sa jedne strane, mogu osloboditi svake krivice, dok se običan svet, opijen idealima slobode ili postulatima svoje religije, pa makar bili u dubokoj zabludi, mogu zakonski goniti i osuđivati na teške kazne? Da li je to etički?
Treba li, takođe, kažnjavati one koji na tuđinskim frontovima ne čine ratne zločine, za razliku od istinskih krvnika na terenu, poput džihadista koji su brutalno sekli glave američkom i britanskom novinaru? Svakako da treba napraviti razliku među idealistima i avanturistima, kao i među onima koji ih vrbuju i organizuju kampove i jedinice za njihovu obuku.
Upravo se u Velikoj Britaniji odvija debata o načinu na koji treba tretirati državljane Velike Britanije koji se bore na strani novog kalifata. Tražeći način da se sankcionišu Britanci koji ratuju u pustinji, u Dauning stritu razmišljaju da je eventualno najbolja moguća opcija – oduzimati državljanstva britanskim ratničkim izvoznim radnicima.
Nekadašnji ambasador Srbije u Turskoj Dušan Spasojević smatra da naša vlada mora jasno da definiše neprijatelje Srbije, da potom napravi spisak terorističkih organizacija i da na osnovu toga sankcioniše naše građane koji se bore na njihovoj strani.
– Sa stanovišta ljudskih prava i morala, sankcionisanje građana zbog ratovanja u tuđim zemljama je klizav teren. Mi imamo ljude koji se bore u Legiji stranaca. Zatim, naši ljudi ratuju kao plaćenici u Africi, Avganistanu za mnoge privatne firme – kaže Spasojević.
I naša nacionalna istorija nije lišena sličnih moralnih dilema, iako tada kategorija ljudskih prava nije postojala ni kao pojam, ni kao „realnost na terenu”, kako bi se danas reklo.
Tako je socijalistička Jugoslavija do 1948. godine podržavala grčke partizane i komuniste, a Svetozar Vukmanović Tempo je organizovao brigade oko Soluna i praktično harao severom Grčke. Ali, posle sukoba Tita sa Staljinom, maršal je pustio grčke komuniste niz vodu i zatvorio im granice, što je bio jedan od uslova približavanja sa Amerikom.
I kada je podržavao grčke partizane, i kada im je okrenuo leđa, Josip Broz je svoje poteze opravdavao interesima države. Mladi revolucionari, osuđeni su, zaboravljeni ili streljani.
I ombudsman Saša Janković svestan je složenosti etičkih problema slučaja koji, na prvi pogled, izgleda tako jednostavno i zato nije želeo da komentariše predlog izmena Krivičnog zakona sve dok se on i zvanično ne pojavi u parlamentu.
Zašto, zaboga, neko iz svojih toplih soba odlazi da ratuje na drugoj strani sveta, za zemlju ili ideologiju koja nam se može činiti ponekad nerazumljivom ili ponekad tako suludom?
Za kim to zvone zatvorska zvona i može li ih bilo koja država ikada utišati?
Aleksandar Apostolovski
objavljeno: 25.09.2014
