Izvor: Politika, 22.Mar.2010, 11:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za drugog su dunje žute
Dok stojim u redu šaltera C-17 (prijem dokumenata o imigraciji) Nacionalnog migracionog instituta u gradu Meksiku oko sebe čujem neverovatnu mešavinu jezika: nemački, britanski engleski, brazilski portugalski, „severno-američki-gringo" što bi ovde rekli i sve mi to nekako izgleda potpuno normalno. Sviđa se ljudima ovde pa rešili da ostanu.
Sunce, jeftinoća, stalni ekonomski napredak, dobri, privatni univerziteti i uopšteni osećaj avanture što ste uopšte ovde, privlači >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << puno ljudi.
Dok gledam dve Nemice od po 20 godina ispred mene u redu, potpuno mi je jasno šta one ovde rade. Poznajem tu novu kosmopolitsku sortu, odraslu u slobodnom i uglavnom bezopasnom svetu nakon što je pao zid. Sve je to ok, sve je to super, idi gde ti se sviđa, ruši granice.
Stojim dakle tu, i pitam se zašto je samo nama balkancima ta priča o emigraciji i imigraciji toliko tragična. Tragično je kažu što naša mladost i cvet građanstva odlazi da živi negde drugde, razmnožava se negde drugde, odriče se dela ličnog dohotka zarad razvoja neke druge države. Mesto koje su ovi cvetići zauzimali ostaje prazno ili se, ne daj bože, popunjava nekom novom imigracijom, nepreferirane boje ili vere. Zato je valjda tragično.
Pogled mi ponovo doluta na dve Nemice, blago prepečene na meksičkom suncu, pa se setim da su Nemci u mnogo većem problemu nego mi, Balkanci. Nemačka trpi ogroman pritisak strane imigracije, i to uglavnom od najvećeg bauka bele, hrišćanske Evrope, imigracije stanovništva islamske veroispovesti. Na svaku plavu glavicu rođenu u Berlinu dođu pet garavih. Pa ipak, Nemice nekako baš briga.
Što se tiče državne demografske politike (postoji li to uopšte, na nekom zvaničnom nivou?) potpuno mi je jasno zašto nam se taj osećaj krivice nameće: država gubi stanovništvo, stanovništvo jeste država, tu se nešto komplikuje, manje ljudi manje para.
Onda nam se servira slika onog čiče kako čuva ovce na planinini i nije video ženu mlađu od 60 u zadnjih 20 godina, te je poslednja jedinka u svom selu, maltene grof od Gornje-Donje-Lužnice-Tužnice. Žao je meni dekice, nije da nije, ali se odmah setim onog gladnog deteta iz reklame „jedan SMS, jedan obrok za gladne na Kosovu" (i Metohiji) , za koju se pokazalo da je najobičnija pljačka i konačno dokazalo da je patetika uvek vrsta zloupotrebe osnovnih ljudskih osećanja. Nije da državna politika ima nekog uticaja na mene, ja sam se još '96 zaklela (Nikad kravata, nikad stalni posao! Eto i Miki Manojlović živi u Parizu, valjda) da nikakva državna politika neće imati uticaja na moj život.
Pa zašto onda, evo već mesec dana, osećam blago primicanje gastarbajterske bolesti? Plašim se, da nešto Mile Kitić reši da održi koncert u Auditorio Nacional, ja bi bila u prvom redu, verovatno vitlajući brushalterom.
Ja sam razložna osoba, volim da znam šta mi se dešava, te mislim da sam deduktivnim procesom u zadnja dva tri dana došla do određenih zaključaka.
Stvar je u tome da smo još kao pioniri popili slatki napitak kolektivnosti, i nikad u potpunosti nismo razvili svoju individualnost. Poznato je da je osećaj pripadnosti grupi jedan od najopojnijih i najprijatnijih osećaja. U grupi smo nekako sakriveni i ušuškani, kad naiđe mečka znamo da će dohvatiti neku od obodnih kreatura, a ne nas, socijalne, uklopljene, prihvaćene. Cena koja se plaća je sloboda individualnosti, sopstveno mišljenje i moć da se donese odluka. Davno sam primetila da svi u Srbiji i dalje nekako zaziremo od ličnog interesa, kao da je nešto sramno imati isti i postupati po njemu. Samo loši ljudi rade za sebe, dobri ljudi rade za druge. Ajde, lepo se zagledajte u sebe (pod uslovom da imate više od 25 godina, ovi današnji mladi...!) pa kažite da nije istina da i dalje mislite da je kolektiv nekako važniji od vas samih.
To je boljka koja nas muči! Kad smo u potrazi za boljim životom napustili domovinu počinili smo najtežu izdaju kolektiva zarad ličnog interesa, individualnog boljitka i uopšte potpuno urušili grupu koja nas je, tako reći, odhranila. Sad se kao tešimo nostalgijom, govorimo sebi da nismo mi tako loši, kad nam evo domovina već nedostaje, bivamo veći Srbi od Srbijanaca itd. Grabimo svaki komadić Srbije koji do nas slučajno dopluta i svima pričamo o solunskom frontu/siru/crnom i belom luku/Svetom Savi. Ja lično čitam sve srpske novine, čak i one koje mi nije padalo na pamet da čitam dok sam živela u Srbiji.
Teši me to da su pioniri prestali da se proizvode zaključno sa generacijom rođenom 1982. godine. Svima rođenim posle toga svaki osećaj zajedništva hiruški je odstranjen odmah po rođenju. Njima dunje neće nedostajati.
Milena Marković, Meksiko
[objavljeno: 22/03/2010.]
