Izvor: Blic, 02.Apr.2011, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za dnevnicu od 75 evra gaje voće, duvan i cveće
BAČ - Mila Jovanović je jedna od više od hiljadu žena iz Bačke koje će ovog leta raditi na plantažama i plastenicima severne Italije i zaraditi nasušni novac za popunu kućnog budžeta, školovanje dece i ostale kućne izdatke. Više od dve decenije žene vične poljskim radovima odlaze organizovano na sezonske radove na plantažama u okolini Vićence, Verone i Milana. Neke sezonske radove nalaze preko agencija koje vode naši ljudi nastanjeni u Italiji, a nekima vlasnici plantaža redovno >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << šalju papire jer su ih zapamtili kao dobre i poštene radnice.
– Posla ima preko celog leta, ali ja zbog dece ne mogu da ostanem duže od dva meseca. Neke ostanu po šest meseci i za to vreme zarade dosta novca, tako da mogu bitno da poprave finansije u kući – kaže Mila.
Plastenik kod kuće
Selenčanin Juraj Križov, koji je desetak sezona radio u italijanskim plastenicima, ostavio je nešto novca na stranu, a stekao je i iskustvo u uzgoju povrća u velikim plastenicima.
– Nadam se da više neću morati da idem na rad u inostranstvo, ali sve bi bilo bolje i lakše kada bismo dobijali stimulacije i imali organizovano tržište kao razvijene zemlje – kaže Križov.
U Italiji trenutno ima mnogo posla u baštama, voćnjacima, vinogradima, a počela je i berba ranog povrća. Međutim, velika je konkurencija radne snage iz siromašnih zemalja Evropske unije jer je dnevnica od 40 do 75 evra primamljiva. Ali, naše sezonske radnice još više brinu emigranti iz severne Afrike. I ranijih godina bilo je mnogo Tunišana i Marokanaca, a ove godine sigurno će ih biti više, pa će gazde možda sniziti zaradu.
– Kada u Srbiji žena sa 45 godina ostane bez posla, to je kraj, jer više niko neće da ih zaposli. U Italiji su naše radnice najvrednije, najsavesnije i najcenjenije i gazde im često obezbede dozvolu na godinu dana, a katkada ih postave za šefove i poslovođe – kaže Bosiljka Brakus, jedna od onih koje su odlazile na rad u severnu Italiju.
Ove godine Bosiljka će izostai zbog obaveza prema deci i unapred zna da će zbog toga teško popuniti kućni budžet. Ona kaže da su naše radnice kad dođe vreme prolećnih radova uvek u dilemi. Teško je odvojti se od dece na šest meseci. A možda je još gore kada se ne ode u Italiju a dete zatraži koju stotinu dinara za večernji izlazak.
Sa sredovečnim i udatim ženama iz Selenče, Ratkova i Lalića, u Italiju svake godine odlaze i mlade devojke. Neke od njih su se tamo lepo udale. Desetak porodica iz Selenče se u severnoj Italiji odomaćilo.
– Na sezonske poslove u Italiju ne ide samo sirotinja i oni koji su ostali bez posla, već i oni koji su dobrostojeći – kaže Ljudmila Strearska iz Selenče.
Štefan Lojdl (28) iz ovog mesta kaže da je sedam godina odlazio da radi u selima u blizini Milana gde je na sat zarađivao sedam evra. Po jedanaest sati dnevno radio je na plantažama cveća, berbi duvana i posle tri meseca kući bi donosio do 4.000 evra. Od posla na italijanskim plantažama kupio je automobil i završava kuću.
– Ove godine neću putovati u Italiju jer imam poslova oko kuće, a planiram i da se ženim. Naredne godine moraću u Milano da bih napunio kuću – kaže Lojdl.
Posle iskustva na poljskim dobrima u Italiji, Slovačkoj i Austriji, Selenčani se pitaju zašto naša država ne organizuje uslove za rad kod kuće. U razgovoru sa vlasnicima iz Italije saznali su da oni nisu imali kapital kada su počeli da organizuju posao. Pomogla im je država da naprave plastenike, hladnjače, organizuju sadnju duvana i povrća i sada su zadovoljni zaradom.
– Zar naša zemlja ne može da nam obezbedi kredite i nađe tržište za jabuke i breskve, koje su daleko kvalitetnije od italijanskih? Kada krenemo na rad u Italiju i ostavimo ukućane, uvek se pitamo – zašto sve to ne radimo kod kuće – pita Jan Čus.
