Izvor: Politika, 06.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za azbuku bez abecede
NOVI SAD – Zamisao o osnivanju Udruženja za zaštitu ćirilice srpskog jezika "Ćirilica", naravno za celinu srpskog govornog područja, začela se krajem osamdesetih godina minulog veka. Na tu ideju došli smo gospodin Vladimir Cvijin Spremo i ja posle jednog njegovog pisma objavljenog u novosadskom "Dnevniku". Tada smo obojica zaključili da se srpska ćirilica sve više zapostavlja i da je potiskuje hrvatsko latiničko pismo, gajevica, koja je bila drugo pismo tzv. srpskohrvatskog jezika. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Naravno, nismo mi prvi zapazili potiskivanje ćirilice iz srpskog jezika. Taj proces traje odavno, a poslednjih šezdesetak godina naročito. I to su mnogi zapažali i o tome govorili i pisali. Mi smo, međutim, bili prvi koji su shvatili da nam treba nekakvo udruženje građana koje će da brine o (o)čuvanju srpskog milenijumskog pisma, kad to već ne čine za to zadužene institucije, kaže Dragoljub Zbiljić, predsednik Izvršnog odbora Udruženja ,,Ćirilica", čije je sedište u Novom Sadu.
– Prva predsednica Skupštine našeg Udruženja bila je gospođa Vera Davidović, a ja sam izabran za predsednika Izvršnog odbora. Vera Davidović je, nažalost, preminula pre pola godine, ali je stigla da pruži veliki doprinos osnivanju i aktivnostima "Ćirilice" do poslednjih svojih trenutaka – kaže Dragoljub Zbiljić.
– U to vreme, 1990. godine – nastavlja on – počela je rasprava o novom ustavu Srbije i o službenoj upotrebi jezika i pisma. Srećom, tada je na Ustavu Srbije radio i tada još krepki akademik Radomir Lukić koji je, na neki način, pobedio srpske lingviste i prvi put posle komunističkog jednoumlja uspeo da u Ustavu ,,prođe" odredba o službenom srpskom jeziku i pismu ćirilici. Ta odredba je uticala pozitivno na izvesno vraćanje ćirilice u srpski jezik.
Međutim, posle 2000. godine opet je počelo naglo vraćanje starog odnosa prema srpskoj ćirilici i počeli su ponovo da je zamenjuju hrvatskim pismom.
– Osnovne namere Udruženja tada su bile da utičemo na državne organe da sprovode odredbu Ustava (Član 8) o službenom srpskom jeziku i pismu ćirilici, da govorimo o potrebi i značaju očuvanja ćirilice i da se stručno bavimo jezikom i pismom. Tada još nismo mislili da treba da se bavimo i (o)čuvanjem srpskog jezika. Mislili smo da jezik nije toliko ugrožen. Danas vidimo da nam, u stvari, nestaje i jezik, a ne samo pismo – kaže Zbiljić.
Pod okupacijom latinice
Udruženje "Ćirilica" danas organizuje predavanja, tribine, naučne i druge skupove posvećene srpskom pismu, obraća se državnim organima i institucijama koji treba da brinu o sprovođenju odredbe Ustava o službenom jeziku i pismu. Najznačajnije aktivnosti su izdavačka delatnost, simbolično podizanje prve srpske kulturne bune za ćirilicu u Orašcu 15. februara 2004. povodom dva veka od Prvog srpskog ustanka, podsticanje rasprave o pismu srpskog jezika i stalna aktuelizacija teme o srpskom pismu.
– Dosad je Udruženje "Ćirilica" objavilo sedam knjiga koje su na meritoran način pokazale da naše pismo sve brže nestaje, a odgovorili smo na pitanja zašto se to i kako događa, ko je za to najveći krivac i koje su moguće posledice od potpunog gubljenja ćirilice iz srpskog jezika –nastavlja Zbiljić.
Reč je o knjizi našeg sagovornika "Srpski jezik pod okupacijom latinice", zatim "Prva srpska kulturna buna za ćirilicu ili: Karađorđe po drugi put među Srbima" autora Drage Mirsina Sibničanina, zatim "Kako rešiti pitanje pisma" (zbornik izlaganja sa simpozijuma o ćirilici 2004. godine), potom Zbiljićeva knjiga "Izdaja srpskog pisma", "Srbi gube svoje pismo" (zbornik izlaganja na drugom simpozijumu o ćirilici 2005. godine), "Srpski jezik i ćirilica danas: školski primeri promašaja" autora Vladimira Stankovića i knjiga prof. dr Dragoljuba Petrovića "Sumrak srpske ćirilice: zapisi o zatiranju srpskih nacionalnih simbola".
U Udruženju, kako kažu, nailaze na razne teškoće, nerazumevanje, zablude kod pojedinaca u državnim organima i jezičkih stručnjaka, a nemaju ni finansijske pomoći.
– Reč je o relativno skromnim sredstvima koja su nam neophodna. Pored velikog nerazumevanja za razloge postojanja ovakvog udruženja, ipak ima onih koji nas podržavaju. Novčano su nas dosad najviše pomogli Ministarstvo kulture, zatim gradske vlasti u Novom Sadu (najviše) i Beogradu, a skromnije Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje i Skupština opštine Vrbas. U Ministarstvu prosvete Republike Srbije (zahvaljujući, pre svega, razumevanju predsednika Vlade Srbije dr Vojislava Koštunice) primio nas je posle naših petnaestak molbi aktuelni ministar, galantno nam odmah obećao pomoć od 200.000 dinara ali je onda na obećanje potpuno zaboravio. Mi se još nadamo da će se setiti – kaže Zbiljić.
Učesnici međunarodnog simpozijuma, "Kako rešiti pitanje ćirilice – srpskog milenijumskog pisma u pravopisu i struci", održanog nedavno u Matici srpskoj u organizaciji "Ćirilice", jednoglasno su zaključili da je neophodno što pre rešiti pitanje ćirilice kao srpskog pisma i u novom ustavu i, saglasno, novom srpskom pravopisu. To rešenje mora podrazumevati status ćirilice kao službenog pisma.
Da bi se vratio ugled ćirilice u srpskom narodu, neophodno je u svim razredima osnovne i srednje škole predvideti u nastavnim planovima i programima srpskog jezika i književnosti najmanje jedan ili dva časa godišnje o istorijatu i značaju ćirilice za srpski narod. Takođe, predloženo je Ministarstvu prosvete i sporta da osmisli i primeni mehanizme za proveru poznavanja ćirilice na svim obrazovnim nivoima.
– U rešavanju pitanja službenosti jezika i pisma valja da težimo, bez izuzetka, evropskoj praksi. Niko u Evropi ne rešava pitanje pisma kroz dvoazbučje. Uostalom, dvoazbučje jezik i ne trpi, jer mu je drugo pismo u svakodnevnoj upotrebi potpuno nepotrebno, pa zbog ekonomičnosti jedno mora da nestane. Zbog našeg pogrešnog odnosa prema svom pismu, nama i nestaje naše milenijumsko ćiriličko pismo. Ljudi to ne shvataju ili neće da shvate. Mnoge nije briga što se u međunarodnim institucijama kulture već desetak godina i više sve što se objavi na srpskom jeziku a na hrvatskom (gajevskom) latiničkom pismu knjiži kao hrvatska kulturna baština. I nije to jedini (iako je i samo taj razlog dovoljan) razlog potrebe i značaja očuvanja naše ćirilice. Ne očuvamo li ćirilicu, mi ćemo izgubiti i jezik. I neće mnogo vremena proći kada će Srbi biti u prilici da objašnjavaju da nisu od Hrvata uzeli jezik.
Neokomunistički predlog
Srbi, očigledno, i ne shvataju da će kroz zamenu svog ćiriličkog pisma hrvatskim latiničkim sastavom u stvari nametnuti sebi u budućnosti naziv "hrvatski jezik" umesto "srpski jezik". Prvi koraci za taj ,,naredni posao" već su u toku, smatraju u ovom udruženju.
U ,,Ćirilici" ističu da je zato ,,veoma važno shvatiti pogubnost drugog predloga odredbe o službenom jeziku i pismu u novom ustavu Srbije u kome se predviđa vraćanje komunističke odredbe o 'dva ravnopravna pisma' samo za srpski jezik u Evropi, iako on više, naravno, nije 'srpskohrvatski', a jasno je da dva pisma u jednom jeziku ne mogu biti u altrenativnoj ulozi".
– Kad bi to bilo nekakvo bogatstvo pa Englezi, Amerikanci, Nemci, Francuzi i drugi narodi izmislili bi za svoj jezik mnogo više pisama od nas. Ovako, to su "bogatstvo" samo nama Srbima prepustili. I mi smo to rado prihvatili i ne znajući šta ćemo time izgubiti. To ne shvataju ni mnogi lingvisti koji su i najveći krivci što je stručna grupa predsednika Republike u predlogu novog ustava ubacila odredbu o ustavnom vraćanju dva pisma u srpski jezik. Kao da je i dalje reč o "srpskohrvatskom jeziku". Baš su srpski pravopisci usvojili hrvatski latinički sastav i prvi put ga posle "srpskohrvatskog jezika" preimenovali u "srpsku latinicu" 2001. godine. Mi u "Ćirilici" verujemo da će predsednik Srbije Boris Tadić, kao mlad i pametan čovek, shvatiti šta su mu uradili predlagači novog ustava u odredbi o službenom jeziku i pismu i da će on odustati od ovakvog nakaradnog neokomunističkog predloga. Zašto bi on jedini išao po Evropi s dva pisma u svom jeziku, kad to više niko u Evropi ne čini – pitaju u ,,Ćirilici".
[objavljeno: ]
