Izvor: Politika, 22.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ŽIVOT U PREAMBULI
Žurimo sa izradom novog pravnog akta iako se "naš Versaj" nije ni završio, odnosno dok su pregovori o statusu Kosova i Metohije još u toku Kaže se da je vreme jedini neobnovljiv resurs. Više nego za pojedince, to važi za narode i države. Jednom izgubljeno istorijsko vreme više niko ne može vratiti, tako da države moraju paziti na šta ga troše. U protivnom bi se moglo desiti da, poput osnovaca koji pišu pismene radove, političari promaše temu baveći se beznačajnim pitanjima.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Svedoci smo da se u Srbiji proteklih nedelja digla prava halabuka oko novog ustava. Do referenduma u Crnoj Gori skoro da niko i nije govorio o novom ustavu, pa se činilo da su svi zadovoljni aktuelnom podelom političkih karata i da im ne pada na pamet da otvaraju neku veliku temu, poput one o konstitucionalnom uređenju. No, s pristizanjem prvih glasnika koji su javljali o sveže izglasanoj crnogorskoj nezavisnosti, sve se u trenutku promenilo. Odjednom je inicirana priča o nužnosti donošenja novog najvišeg pravnog akta. Potom su počela govorkanja da našu "srećno" nezavisnu državu treba pravno urediti i da će nam novi ustav doneti nove nade. Ne bi to bilo daleko od istine da je Srbija država s punim kapacitetom, s potpunom suverenošću na čitavoj svojoj teritoriji i sa institucionalnom i političkom stabilnošću. No, budući da je Srbija trenutno u procepu kosovskog pitanja i da je zbunjena po pitanju daljeg smera svog strateškog razvoja, nije se mogao izbeći utisak da je ustavna tema dospela u centar pažnje tek reda radi. Uz to je vredelo sprati gorak ukus poraza u dešavanjima s crnogorskim referendumom i ubediti ubogi puk da sada konačno imamo šansu da postanemo uređena država. Potrebno je samo doneti novi ustav.
Svakako da pitanje vrhovnog konstitucionalnog akta ni za jednu državu ne može biti sporedno i da je bilo koja država jača ukoliko ima čvrste i efikasne ustavne okvire. No, ustavi se ne donose iz bezvazdušnog stanja u kojem se Srbija sada nalazi, poput nekog čardaka ni na nebu ni na zemlji. Donošenje ovog akta uvek je rezultanta nekih političkih procesa i "šlag na torti" nekih političkih pobeda. Tako je Velika Britanija dobila svoje konačno konstitucionalno uobličenje posle takozvane slavne revolucije iz 1688. godine, a Sjedinjene Države su dobile svoj čuveni ustav posle tzv. američke revolucije u kojoj je izvojevana pobeda u ratu za nezavisnost. Upravo zbog toga što su se ovi ustavni tekstovi donosili posle dugotrajnih političkih procesa (koji su u Britaniji sezali čak do Magna karte), oni su mogli biti trajni i čvrsti.
Stoga je prava šteta što Srbija nije dobila ustav posle petooktobarske demokratske revolucije. Nije bilo boljeg momenta da se Miloševićev ustav zameni novim, pogotovo zato što su petooktobarska dešavanja doživljena kao velika pobeda Srbije i njenog naroda i što je pozitivni duh bio svuda, a bila je postignuta i neka vrsta nacionalnog konsenzusa. U takvoj situaciji narod bi prihvatio sve što bi mu sugerisala tadašnja politička elita. No, šest godina posle u Srbiji se oseća zamor, razočarenje i dezorijentacija. Trenutno se ona bori, doduše diplomatskim putem, za deo svoje teritorije, a njena politička elita ima sve manje poverenje građana koji odlaze – u apatiju i političku apstinenciju.
Da li u takvoj situaciji treba postavljati pitanje novoga ustava? Ukoliko su svi trajni ustavi doneseni posle dužih političkih procesa koji su se završavali političkim pobedama, nikada nije bila naročita sreća donositi ustave posle političkih poraza kao što je nesumnjivo onaj Srbije u Crnoj Gori, a i pozicija Srbije na Kosovu i Metohiji je više nego teška. O tome kako prolaze ustavi donošeni posle političkih poraza možda najbolje svedoči sudbina poznatog nemačkog Vajmarskog ustava, koji se naprosto raspršio pred frustracijama nemačkog naroda, izazvanim odredbama Versajskog ugovora.
A da sve bude gore, mi smo požurili sa izradom novog ustava iako se "naš Versaj" nije ni završio, odnosno dok su pregovori o statusu Kosova i Metohije još u toku. Pored toga, prisustvujemo pravom preganjanju oko novih preambula i paragrafa, pošto naši političari nesebično dele svoje nedoumice sa ubogim narodom, koji će na takvu bujicu akademskih besplodnih rasprava verovatno odgovoriti još većim povlačenjem u sebe.
Treba pošteno priznati da je čitav proces pošao naopako i stoga ga treba zaustaviti dok je još vreme i posvetiti se konkretnijim stvarima. Od pitanja novog ustava više ne treba praviti stvar "života ili smrti", jer život je "negde drugde" i posve sigurno sada nije u preambulama. Stoga sve snage treba usmeriti ka pregovorima o statusu Kosova i Metohije kao ključnom državnom pitanju i ka prevazilaženju katastrofalne socijalne situacije kao najvažnijem ekonomskom pitanju.
Istraživač-saradnik u Institutu društvenih nauka u Beogradu
Neven Cvetićanin
[objavljeno: ]
