Izvor: Politika, 20.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ŽIVORAD MIHAJLOVIĆ
Mi, koji od zemlje i pored zemlje živimo, najbolje znamo šta to znači kad udari vrućina na zasađene poljane. Kad zagreje sunce i ne da voćkama da rađaju punim granama. Od kad znam za sebe radim na polju. Od bresaka, krušaka, jabuka i kajsija, koje gajim na šest hektara zemlje, hranim sebe i svoju porodicu. Otac mi je u amanet ostavio, a ja nastavio, evo već 60 godina. Upeklo je u poslednje vreme i nema kiše da zalije voćke od kojih živimo. A kad toplota pređe meru, vodena para počne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da izbija iz oranica. Može da se opiše rečima, ali treba to videti. Kao da dim izbija iz blagorodnog korena drveta, ne da sunce da voda ostane u zemlji i hrani naše drveće. Proletos je i bilo kiše, a u poslednjih 20 dana, kad baš treba, nema je ni za lek. To se vidi i na breskvama. Zbog toga budu sitne, takoreći neuhranjene, vene list na grani kao da je jesen. Osećam to, čini mi se da mene prži i da se sušim. A kad je voćka sitna, pada joj i cena.
Znamo mi kako da se borimo protiv žege, ona nas prati oduvek, kao i sve drugo što ćudljivo nebo nosi. Obradimo zemlju frezama i tako ne damo vodi da izlazi i isparava. To je jedini način i koliko-toliko pomaže. Naučili smo da nadjačamo žegu, takav je posao poljoprivrednika. Uostalom, i vreme je za sunce, kako bi drugačije bilo u avgustu mesecu.
Ne muči nas samo sunce. Uostalom, protiv njega se ne može i ne sme. Cena voća je već dugo ista, a hemijska zaštita koja nam je neophodna sve je skuplja i skuplja. Zbog toga ponekad ne stižemo da se odbranimo od insekata što napadaju voćke. A postoji nesrazmera između troška i zarade, pa budemo na gubitku.
Pored plodne zemlje, imam i 50 košnica, gajim ih tačno pola veka, od 1956. godine pa do današnjeg dana. Počeo sam kad sam se vratio iz vojske. Imam puno posla u polju, pa njih malo zapostavljam, dok zarađujem i borim se protiv letnjih nepogoda.
Sa mojoj Danicom, vrednom ženom, živim u Malom Orašju, pokraj Smedereva. Supruga mi je poreklom iz sela Badljevica. Živimo u divnoj prirodi, selo je brdovito, nema industrije da je zaprlja. Vetar lepo struji i hladi užarene sokake i plodne njive. Ljudi Malo Orašje zovu ekološko selo. Mirno je i lepo, pogotovo kad zamirišu voćnjaci. A sve što sopstvenim rukama zasadim i uberem donesem na beogradsku pijacu Bajloni. Tu, na istoj tezgi, prodajem moje voće već 30 godina. Vredimo radimo i Danica i ja, zato i uspevamo da se izborimo i sa žegom i sa drugim nedaćama. Jedino mi je žao što ne mogu da se više posvetim pčelama, od silnog posla na polju. Ali, ponavljam, svakome ko nije radio na zemlji, teško je rečima opisati naš život. Treba doći u Malo Orašje. I osetiti.
Poljoprivrednik
[objavljeno: ]
