Izvor: Kurir, 14.Avg.2010, 09:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ŽIVI BEZ STRUJE I VODE I SANJA TELEVIZOR
Radoš Tenjović, koji živi na planini bolestan, bez struje, vode i igde ikoga, sanja o televizoru, koji bi mu, kako kaže, bio i prijatelj i komšija
PROLOM BANJA - Nema s kim ni kafu da popije!
Radoš Tenjović (61) iz sela Veliko Pupavce, sam i bolestan, živi na planini bez struje i vode. Pošto zdravlje ne može da vrati, sanja o televizoru, koji bi mu skratio predugačke dane i noći.
Do Radoševe kuće se ne stiže slučajno, a putnik namernik ne može >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << da je pronađe jer, jednostavno, nema koga da pita. Selo Veliko Pupavce, čijih je dvadesetak kuća razbacano po visovima planine Sokolice, polako, ali sigurno umire jer su u njemu ostali samo starci.
Zahvaljujući našem vodiču Vujadinu Gojkoviću iz ovog sela, starom „nivom" nekako stižemo na nekoliko stotina metara od Radoševe kuće. Dalje se može samo pešice.
- Domaćine! - povika Vujadin ispred Radoševe kuće.
- Tu sam! Tu sam! - začu se posle škripe kreveta, prvo iznenađen, a potom i radostan odgovor. Pomalja se umorno lice, izmučeno bolešću. Prodorne gorštačke oči znatiželjno posmatraju pridošlice.
- Oboleo sam od šećerne bolesti. Od sudbine se ne može pobeći. Dva puta sam ležao u bolnici, ali više ne idem kod lekara. Sam sebi dajem insulin, ali džaba, ne može se popraviti nepopravljivo - priča Radoš pokazujući crvene, otekle zglobove na nogama.
Radošu je pre tri godine, kad je ležao u bolnici, izgorela stara kuća. On je zatim sazidao dva odeljenja i stavio krov. Za dalje radove nije imao novca. Postavio je i elektroinstalaciju, ali je priključak bio preskup.
- Tada je priključak koštao 120.000 dinara. Sada je to jeftinije, ali ja nemam novca. Dan mi je predugačak jer zbog bolesti ne mogu ništa da radim, a i teško se krećem. Komšije nemam, pa bi mi jedan televizor postao najbolji prijatelj i komšija - izreče Radoš svoju poslednju želju.
Da bi „prijatelj i komšija" „progovorio", potrebna je struja. Radoš vodu donosi sa stotinak metara udaljenog izvora i kaže da mu nije teško. Navikao je.
Milen Đorđević
Kad umre, niko neće znati
Naš vodič Vujadin Gojković kaže da se boji da će Radoša, kad padne u postelju, pojesti pacovi jer ko zna koliko će vremena proći dok neko ne sazna da je zanemoćao ili, ne daj bože, umro. Radoš nema bližu rodbinu jer mu je sin, koji ga je obilazio i pomagao mu, umro pre nekoliko godina.
Ušteđevina, ostavljena za crne dane, potrošena je na izgradnju male kuće. Radoš sad živi od mizerne penzije. Jednom mesečno nabavlja namirnice u tridesetak kilometara udaljenoj Kuršumliji, kad plati taksi da ga odveze i doveze. Tako usamljen, čeka ono neizbežno.
