Izvor: Politika, 12.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ŽIVETI KAO ,,SAV NORMALAN SVET"
Debata o političkoj mržnji "Pustio bih ja njega, ali neće on mene" – tako se otprilike oseća pisac ovih redova suočen sa optužbom da je najveći "mrzac" na našoj političkoj sceni i da neopravdano progoni, napada i kleveće jednu sirotu malu evro-reformsku stranku. Da nije eksplicite pomenuto ime i naslov moje prethodne kolumne pomislio bih da je u pitanju neka greška. Na stranu sumnjiva činjenična zasnovanost i još sumnjivija pismenost čitave konstrukcije. (Matičin Rečnik >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << srpskohrvatskog književnog jezika, recimo, uopšte ne poznaje reč "mrzac", a za ono što je gospođa Pešić – valjda – želela da kaže postoje reči "mrzitelj" i "mrzilac".) Mržnja je u politici i u životu loš saveznik. Iako, ponekad – kao što pokazuje dosadašnje bivstvovanje "sirote male stranke" na srpskoj političkoj sceni – može biti vrlo motivišući, efikasan i profitabilan na kratke staze. Pogotovo u zemlji u kojoj se hronično teško živi i koja je opterećena svim mogućim nacionalnim i socijalnim hipotekama i frustracijama iz bliže ili dalje prošlosti.
Znam da ovim možda rizikujem da razočaram ponekog simpatizera, a sasvim sigurno neću ubediti ni jednog kritičara – ali ja zaista ne mrzim ni prvu, ni drugu, ni treću Srbiju. Ali ne želim ni da ih, ni jedne, ni druge, ni treće, amnestiram za ono što mi se čini kao neistina, neodgovornost ili korišćenje nedozvoljenih sredstava u političkoj borbi. Pokušavam da ih razumem i, u granicama svog skromnog uvida i pameti, hvalim i kritikujem za ono što govore i tvore na srpskoj političkoj sceni. Ne pretendujem da sam uvek u pravu (zato je i dobro da postoje desetine drugih i drugačijih komentatora i kolumnista), ali ne pristajem ni na svojevrsnu ucenu po kojoj – ako ne želiš da budeš optužen za "neobjektivnost", "analitičku pristrasnost" i "mrzilaštvo" moraš ili "objektivistički" da fraziraš u stilu "svi su slatki, svi su dragi", ili pak da "beskompromisno" udaraš samo po onome po kome je, iz ovog ili onog razloga, u tom trenutku preporučljivo i poželjno udarati.
Naravno da upotreba mržnje u političke svrhe nije nov izum i nipošto nije obeležje delovanja samo "sirote male stranke" i koalicije na čijoj listi se našla i gospođa Pešić. Milošević i SPS su godinama, uz veću ili manju asistenciju radikala, uspešno koristili ovo oružje mržnje, da bi na kraju od njega i stradali. Vremenom je to oružje sve više prelazilo na stranu antimiloševićevske opozicije, da bi danas, kao nekom vrstom mentalnog osiromašenog uranijuma, njime bila generalno zatrovana čitava politička i javna scena, a osobito političko-interesna grupacija oko Čedomira Jovanovića. I konstatovanje ovog, rekao bih, elementarnog zapažanja ne zahteva neku veliku mudrost, niti zlonamernost.
Elem, zaista ne mrzim, ali se, priznajem, pomalo nerviram kada se ta evidentna i iracionalna srpska politička pošast pokušava pravdati, navodnom brigom za očuvanje političkog pluralizma i pozivanjem na, navodna, "svetska iskustva", kao što je, na primer, žestoka politička kampanja na poslednjim američkim predsedničkim i "parlamentarnim" izborima. Činjenica je, naime, da su poslednja izborna odmeravanja u znatno većoj meri nego ranije pokazala ozbiljnost razlika između dve glavne stranke u SAD, ali je njihovo poređenje sa srpskim političkim (ne)prilikama koje već deceniju i po zemlju i narod drže na ivici građanskog rata, ili naivno ili apsolutno licemerno. A u svakom slučaju, apsolutno pogrešno. (Uostalom, nisam primetio da su američki politički takmaci pozivali na likvidaciju i linč političkih protivnika, a još manje da su takve pozive pokušavali da sprovedu u delo, nisu suparnike optužili za genocid, niti su, bar za sada, spalili zgradu Kongresa.)
No, kad smo već kod američkih primera i američkih uzora, da li se gospođa Pešić zapitala da li bi, recimo, u Americi bilo moguće da aktivni ambasador – odnosno ambasadorka – Sjedinjenih Država javno komentariše i kritikuje stavove američke administracije i piše otvorena pisma predsedniku SAD? Da li je moguće zamisliti drugog američkog ambasadora koji vodi svoju privatnu politiku, ignoriše stavove Stejt departmenta i koji se prilikom susreta sa resornim ministrom premišlja o tome da li da "prebije mališu"? Da li je moguće da treći američki ambasador – odnosno više njih – svoj ambasadorski položaj koristi za intenzivno lobiranje protiv teritorijalnog integriteta zemlje koju predstavlja? Da li bi u Americi bilo moguće da u Kongresu sedi stranka koja podržava nezavisnost Teksasa, Aljaske ili makar Havaja? Kakva bi bila politička budućnost stranke ili političara u Americi koji bi izjavili da je napad na Svetski trgovinski centar ili neki drugi civilni cilj "legitiman odgovor" na zločinačku politiku SAD prema Bliskom istoku, Iraku ili Srbiji? Da li bi u Americi moglo proći "objašnjenje" da nečiju kampanju finansiraju anonimni "dobri ljudi" iz zemlje i inostranstva?
Naravno da ništa od ovoga ne bi bilo moguće ni u Americi ni u bilo kojoj normalnoj zemlji u tom svetu na koji se neprestano poziva i u koji nas pošto-poto, silom ili milom, vode Vesna Pešić i njeni politički prijatelji. No, čak ni to ne bi smeo biti razlog za bilo kakvu mržnju prema ovoj grupaciji. Ali sigurno jeste razlog za ozbiljnu zapitanost, iskrenu brigu – i nešto malo tuge.
Glavni urednik časopisa ,,Nova srpska politička misao"
Đorđe Vukadinović
[objavljeno: ]
.jpg)
