Izvor: Kurir, 26.Jul.2010, 11:51 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ŽIVEĆE OVAJ NAROD
Izricanje presude obično prati udarac sudijskog čekića o sto. Ali kada predsedavajući sudskog veća boginji pravde Justiciji skine povez sa očiju, pa isti stavi sebi, lako se desi da, umesto o sto, čekićem u glavu mlatne nekog od prisutnih u sudnici. Još je gore kada boginji pravde, uz povez koji joj stoji preko očiju, nasilje i nepravda otmu mač, pa krenu da vitlaju njime, ne razmišljajući o posledicama.
Nepravda je vazda spremna da se prišunja uz pravdu, da odevena u ruho >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << moći i plašt obesti pokaže svoje pravo lice. Najčešće na slabima, na onima koji su navikli da budu obespravljeni, na onima koji strpljivo i trpeljivo podnose bes silnih, nepravdu moćnih i pohlepu gramzivih.
Pored mača u ruci i poveza preko očiju, Justicija, boginja pravde, drži i terazije. Tas pravde nikada ne sme popustiti pred tasom nepravde. Tas nepravde ne sme pretegnuti bez obzira na to ko terazije drži u ruci. Na kakvom se kantaru nepravda zaduži, na takvom kantaru i takvom merom pravda joj se mora odužiti.
Statua Justicije, rimske boginje pravde, krasi mnoge kancelarije, holove i sudnice širom sveta, iako je Rimsko carstvo propalo pre hiljadu i kusur godina. Sudije sveta, bilo da su budisti, hrišćani ili islamske veroispovesti, pa čak i ateisti i agnostici, u svojim kancelarijama i kabinetima gledaju u Justiciju. I Justicija gleda u njih.
Kao i većina Srba, spadam u pravoslavne hrišćane. S tom razlikom što, posle svega što sam doživeo i preživeo, više ne verujem u Boga. Sada pouzdano znam da Bog postoji. I da neko to odgore gleda sve. I da kod tog tamo gore postoji jedan mnogo pravedniji sud. Pred koji ćemo svi izaći. I sudije i tužioci, i suđeni i osuđeni.
Ali, dok ne dođemo pred taj sud, moramo se potruditi da u ovozemaljskom životu prikupimo što više dobrih i plemenitih dela koja ćemo položiti na tas pravde. Čineći pravdu, od nas se očekuje da sa isukanim mačem koračamo u susret nepravdi, da pred njom nikada ne pognemo glavu.
Ako se nekome u tom boju slomi mač pravde, neka se ne libi da, trpeći nepravdu, sebe položi na oltar mučeništva. Ali, od svih nas se očekuje da se nikada ne latimo mača nepravde. I da nas nikada ne napusti čvrsta i nepokolebljiva vera da svakoj sili i nepravdi kad-tad dođe kraj i da pravda i istina moraju pobediti. Pa, i ako za našega života ne vidimo krajnju pobedu dobra, videće je naša deca. Ili deca naše dece.
Nije li izabrani narod posle vekovnog egipatskog ropstva i dalje pevao:
„Ako tebe zaboravim, Jerusalime, neka i Gospod zaboravi desnicu moju!“
Svet sa strepnjom očekuje koliko će se novih Jerusalima pojaviti posle neobavezujućeg mišljenja Međunarodnog suda pravde o ništavnoj i samoproglašenoj nezavisnosti Kosova i Metohije. Na nama je da, dok čekamo odgovor na to pitanje, čvrsto i nepokolebljivo stojimo pod zastavom Srbije. Možda i sa slomljenim mačem pravde. Ali sa neuništivim štitom vere da će pravda i istina kad-tad pobediti.
Pod tim štitom vere i oklopom spasenja preživeli smo i 1389, 1813, 1912, 1915, 1941, 1999... Preživećemo i dane današnje i teškoće koje ti dani nose. I tako do suda pravednog. Na kome ćemo možda zbog ovoga danas biti svedoci. Ili tužioci. Ali nikako osuđeni.
