Izvor: Kurir, 03.Feb.2011, 11:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ŽIV DEDA - MRTAV KAPITAL
Definicija diskriminacije je nejednako postupanje prema pojedincu ili grupi ljudi. Rasizam, antisemitizam, rodna diskriminacija, diskriminacija po partijskoj pripadnosti... Baveći se civilizacijom, ukapirali smo za mnoge stvari da nisu u redu. Ali jedna velika diskriminacija nam se svakog dana odvija pred nosom i mi je ne vidimo. Evo, ako mi ne verujete, možete i sami da utvrdite.
Definicija diskriminacije je nejednako postupanje prema pojedincu ili grupi ljudi.
Rasizam, >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << antisemitizam, rodna diskriminacija, diskriminacija po partijskoj pripadnosti... Baveći se civilizacijom, ukapirali smo za mnoge stvari da nisu u redu. Ali jedna velika diskriminacija nam se svakog dana odvija pred nosom i mi je ne vidimo. Evo, ako mi ne verujete, možete i sami da utvrdite.
Eksperiment je više nego jednostavan. Pozovimo Hitnu pomoć i kažimo: „Moja ćerka otežano diše“, „Moj suprug progutao viljušku“ ili, još jednostavnije, „Brat ima temperaturu 40“. S druge strane žice sledi pitanje: „Koliko godina ima pacijent?“, pa ako je reč o detetu ili mlađoj osobi, stiže vozilo za nekoliko minuta, a ako je reč o osobi starijoj od 50, 60 ili, ne daj bože, 70 godina, zainteresovanost osobe s druge strane žice drastično opada. „Mi imamo mnogo poziva, ne stižemo sve, odvedite babu u najbližu ustanovu.“
Uočavamo dve stvari. Prvo, količina energije radnika zdravstvene nege i brige drastično opada ukoliko se godine pacijenta uvećavaju, a drugo, gospođa postaje baba ako godine ne odaju vitalnost, odnosno gospodin postaje deda. A na stranu to što ljudi uzimaju za pravo da definišu ko koliko pati baveći se samo njihovim godinama: „Pa normalno je da te boli glava kad imaš sedamdeset... i oslobodi mi liniju.“
Statistički gledano, mi smo zemlja u odumiranju jer je sve veći broj mladih ljudi bez dece ili s jednim detetom. Srbi su „an ženeral“ matora nacija, ne gledano samo po vertikali (prvo su nastale amebe, pa mi) već i po horizontali. Mlade nacije su one s jakim natalitetom, a mi to definitivno nismo. Ispada da je diskriminacija starih teror manjine nad većinom. Kao neka diktatura u kojoj su matori nepoželjni i manje vredni članovi društva.
Neki mnogo pametan tip je pronašao pet regija u svetu u kojima je izuzetno visok broj ljudi starijih od 100 godina i proučavao njihove navike i okruženje. Kaže da je recept za dugovečnost umerena ishrana, umerena fizička aktivnost, tu i tamo poneka čaša crvenog vina... I tu nema problema u Srbiji. Naši penzioneri možda nemaju para da piju vino, ali je sigurno da se ne voze taksijem i da se ne prežderavaju. Jedva skupe crkavicu da u opšte i jedu.
Ali ima još jedna mnogo bitna stvar za dug život. To je kako te sredina prihvata i koliko si nekome potreban. Kako te tretiraju porodica i okruženje: kao nekog ravnopravnog, poželjnog ili kao nekog... Da ne okolišam. „Živ deda - mrtav kapital“ je premisa ugrađena u našu današnjicu jer mnogi mladi bračni parovi jedva čekaju da umre neki deda ili baba, pa da naslede stan. To osećanje se prenosi na starije ljude, oni se osećaju beskorisnim i to polako gasi želju za životom.
Ima ona poučna priča iz, ne zamerite mi ako grešim, pirotskog kraja. Tokom dugih hladnih zima na selu nikad dovoljno hrane, pa su svaka gladna usta opterećenje. Kaže priča da je u takvim situacijama običaj da se najstariji član, deda, turi na saonice, odvede u šumu i ostavi da premrzne ili, u „humanoj“ varijanti, biva umlaćen motkom. Odgledao šestogodišnji unuk tatu kako u nekom jendeku umlatio dedu i bacio motku u neko žbunje da bi zabašurio tragove. Klinac, koji je do tada ćutao, prekide neprijatnu tišinu: „Tato, ne bacaj, bre, tu motku, će nam zatreba kad ti omatoriš.“
S toga zapamtimo da je starost privilegija. Ima dosta onih koji je nisu dosegli, a ko ne želi da ostari - i za to postoji rešenje.
