Izvor: Blic, 23.Jan.2018, 19:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"ŽELEO BIH DA PROVEDEM NEKO VREME U BEOGRADU" Ruben Estlund, reditelj kanskog pobednika, za "Blic”
Anfan teribl, pripadnik struje koja se smatra neprijateljskom u odnosu na najslavnijeg švedskog reditelja Ingmara Bergmana, nova zvezda evropske kinematografije, novi Bunjuel, reditelj filma koji je osvojio Zlatnu palmu... mnogo je bilo razloga da se Estlund nađe na Kustendorfu.
Na otvaranju festivala publika i mladi studenti iz celog sveta mogli su da vide kanskog pobednika „Kvadrat”, a nakon toga do jedan sat iza ponoći da pričaju sa Rubenom. Ti razgovori su se nastavili >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i tokom sutrašnjeg dana do kasno u noć, sve do Rubenovog povratka u Geteborg. Kad pričate s njim, odiše jednostavnošću i ne liči na onog momka raširenih ruku Iz Kana u smokingu koji mu je dodao 5-10 godina.
Šta mislite o festivalima ovakve vrste na mestima kao što je Drvengrad?
- Sviđa mi se veoma. Bio sam na mnogo festivala. Ovde je atmosfera vrlo prijateljska, intimna. Izgleda mi kao turističko mesto za ljubitelje filma. Sve je nekako meko i toplo, sa pravim vrednostima.
Postoji li nešto slično u svetu?
- Ne. Ja volim da odlazim u istočnu Evropu na festivale. Odlazim svuda, ali moram da kažem da festivali u zapadnoj Evropi liče na one u Americi. Tu dominira anglosaksonski način pripovedanja u filmovima i taj pogled na svet.
Rekli ste studentima i mladim filmskim radnicima ovde da treba da se odupru anglosaksonskom pogledu na svet u filmu? Šta je toliko pogrešno u anglosaksonskoj kulturi i filmovima koje svi volimo, gledamo?
- Ne mislim da je bilo šta pogrešno, sem što je način opisivanja sveta vrlo uzak. Bazirano je na individualističkom pogledu na svoje društvo. Radi se o stavu. Znate ono da svako može postati predsednik Sjedinjenih Američkih Država. Priča o Pepeljuzi koja se ponavlja i ponavlja... Evropska društva i evropska kultura je drugačija.
Da li u tradiciji skandinavskih društava postoji tradicija antianglosaksonizma? Jedan pisac odavde koji živi u Norveškoj kaže da u korenu Hamsunovog okretanja nacizmu i Nemcima leži činjenica da je mrzeo Englesku, koja je u njegova doba bila ono što je Amerika danas?
- Na neki način možda. Pre Drugog svetskog rata Švedska je bila pod uticajem nemačkog jezika. Drugi jezik nam je bio nemački. Posle rata, kada Nemačka više nije bila tako popularna, krenuli smo da učimo engleski. To je bio trenutak kada počinje da slabi nemački uticaj u Švedskoj, a raste upliv Engleske i Amerike. Da, rekao bih da danas postoje kritički tonovi kada je u pitanju američka kultura i njen uticaj na švedsku kulturu i pokušaj da se odupre toj dominaciji. Ali to je u manjini. Dakle, ima i ga, ali je slabo.
Kakva je vaša pozicija u švedskom društvu kao umetnika i građanina. Da li ste mejnstrim, srednja klasa? Autsajder pretpostavljam da niste s obzirom na to da ste osvajač Zlatne palme?
- Ponekad me nazivaju "anfan teribl”... Da vam kažem, ja se veoma ugledam na Bunjuela...
Dok sam gledao "Kvadrat” učinilo mi se da ima puno uticaja Bunjuela?
- Bunjuel je imao taj pristup, znate, on se svima rugao. Na taj način bi nam saopštio nešto o nama. On nije mnogo polagao na to da bude slavljen umetnik. On je izvrtao i uvrtao stvari. Nešto kao dvorska luda. Ali s oštrinom, u stvari on je mogao da povredi kralja. Voleo bih da budem u poziciji kao Bunjuel.
A ostali uticaji? Jedna šaljiva konstatacija, počeli ste kao reditelj filmova o skijanju, tako je počela i Leni Rifenštal, koja se kasnije proslavila filmovima u slavu Hitlera i njegove partije?
- A, Leni Rifenštal. Da, nas dvoje imamo mnogo toga zajedničkog. (smeh)
Ali političke stavove nadam se?
- Ne. Možda ne (smeh). Bio sam pet godina reditelj filmova o skijanju. Putovao sam po planinama, snimao zimi, montirao leti. Pravili smo polusatne filmove svake godine. Način na koji smo radili filmove bio je zanimljiv. Pravili smo po hiljadu kadrova. I kad sam počeo da snimam igrane filmove, rekli su mi imaš 30 snimajućih dana. To je bila velika promena jer sam navikao na 100 dana. Specifičnost rada na ski-filmovima je što u jednom trenutku možete da budete veoma ugroženi, prestravljeni, a samo 300 metara dalje, pet minuta kasnije, vi ste na sigurnom, potpuno bezbedni. To iskustvo me je očvrsnulo, učinilo izdržljivim. Sve vreme ste svesni svog okruženja.
Da li u vašem radu ima uticaja Ingmara Bergmana?
- Verovatno da ima nekih uticaja, ali ja pripadam drugom delu švedske kinematografije koja je povezana s rediteljima poput Roja Andersona. Rediteljima koji su bili antagonisti Bergmanu. Roj Anderson je, recimo, radio sa producentom koji je kasnije producirao moj prvi film, tako da su na mene uvek gledali kao na neprijatelja bergmanovske režije. Ono što mi se najviše dopada od Bergmana je TV serija "Prizori iz bračnog života”.
Da li znate nešto o srpskoj kulturi i filmovima?
- Vrlo malo. Nešto od muzike, poneki film. Kusturicu, uglavnom. Ali trudim se da nemam predrasude na osnovu filmova. Znam da je to samo film. Voleo bih da odem u Beograd i da provedem neko vreme tamo. Da naučim nešto o srpskoj kulturi.
Dobili ste mnogo nagrada, šta mislite o njima? Bili ste veoma srećni na slikama iz Kana kad ste dobili Zlatnu palmu?
- Nagrade su vredne. Kan je recimo odličan prozor u svet. Imate mali iranski film pored jednog filma velikog američkog studija. Tu možete da dobijete pažnju velikih zvezda i producenata. Po tome je Kan jedinstven. Zato je Zlatna palma najprestižnija nagrada, jer tu nije stvar o prodatim kartama, tu se radi o filmu kao umetničkoj formi. Takođe, nagrade mogu da vam pomognu da u sledećim filmovima imate bolje uslove. Neko kaže da ga nagrade ne zanimaju. To meni zvuči naivno.
Kako birate glumce?
- Radim mnogo kastinga. Putujem po Skandinaviji, Evropi i Engleskoj. I onda mnogo improvizujem. Namestim scenu i probamo. Onda stvaram ansambl. odaberem karaktere, stavljam ih u različite odnose. Ponekad izaberete nekog odličnog poznatog glumca, probate i shvatite da to nije to i da je neko potpuno nepoznat mnogo bolji za ono što vama treba.
.jpg)
