Izvor: Politika, 30.Okt.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ZAŠTO PADAJU MINISTRI
Civilna kontrola vojske
Nad srpskim nebom možda još leti onaj preskupi izraelski satelit. Uzeli smo ga pod kiriju dok je trajala SCG, u doba Svete Marovića iz Budve i Prvoslava Davinića iz Sremčice. Da li ga plaćamo ili nam je Jerusalim možda oprostio tu kosmičku avanturu, još se ne zna. Zato što je neko sav posao sa tim veštačkim nebeskim telom proglasio za državnu tajnu.
Inače je Davinić obeležio čitavu jednu epohu u vojnom ministrovanju. Pored bezvezne, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ali skupe afere sa satelitom, zapamćen je (zajedno sa Marovićem) kao izdašan kupac posebnih proizvoda Mileta Dragića. Ministar finansija trenutno u pokušaju ostavke, Mlađan Dinkić, tada je mahao artijama koje su dokazivale "pljačku stoleća". Vojska je, navodno, višestruko preplatila artikle iz Dragićeve saračke i krojačke radnje.
Kad su 5. oktobra 2004. stradali vojnici u topčiderskoj kasarni, Davinić je pokušao da objasni šta se krije u tajanstvenoj zgradi, pored koje su dečaci pronađeni mrtvi. Pa je kazao da to nije ništa, nego samo "jedna stara, mračna kuća", u kojoj nema ničega. Kad tamo, ta građevina je bila samo maska za ulazak u podzemne lavirinte, koji vode sve do Brozovog večnog konačišta.
Istog ministra su zatekli kako se greje državnim mazutom. Vojni kamion je uredno odvozio taj energent u ministrovu kuću u Sremčici.
Ali, posle svega, taj ministar nije želeo da podnese ostavku. Inatio se i svađao sa svima. Otišao je tek kad su ga smenili. Ali, posle svega ništa mu se nije dogodilo. Zvali ga dvaput na saslušanje, pa ga vrnuli doma. Satelit kruži, mazut je izgoreo, Mile Dragić proizvodi. Stara mračna kuća je tamo gde je bila, katakombe, fala bogu, u dobrom stanju. Sve teče, ništa se ne menja.
Davinića je nasledio Zoran Stanković. Čovek poznat po tome što je objavio rat farmakomafiji. Patolog, pa onda načelnik VMA. Imao je idealnu životnu priču: sin siromašnog radnika iz Mominog Kamena kod Trgovišta. Muke i patnje kroz čitav život, i kasnije užasno druženje sa smrću. To je bio "put kojim se ređe ide", kako o ministru piše u poslednjem broju "Odbrane". Obducent koji o sebi govori rečima psihijatra Skota Peka. Izgledalo je da Zoran Stanković uporno igra ulogu nekakvog Don Kihota. Mada su mu se, najčešće, vetrenjače uklanjale s puta.
U parlamentu Srbije i Crne Gore jedva je izabran za ministra. Radikali su ga trijerili "na sitne koščice". Stanković je sve to izdržao i zaseo u kabinet u Birčaninovoj. Sastavio novi tim, otresao se nekih ubuđalih simbola službe bezbednosti. Neke kadrove su mu naturile vladajuće stranke, a neke je birao lično.
Kao i svi pre njega, Stanković se oprobao u "reformisanju sistema odbrane". Izgleda da je i Tadića, pa zatim i Davinića a onda i Stankovića zaveo taj neprecizni, ali spasonosni pojam. Pod "reformama" je svaki ministar mogao da smisli bilo šta, da obeća sve, a da ne učini ništa. Efekti su mereni nerealnim očekivanjima. Poput onih ministra Borisa Tadića, "da ćemo do kraja 2004. svakako biti u partnerstvu za mir".
Naravno da nismo stigli tamo, i da smo sve dalje. U čaršiji se smatralo kako Davinića podržava Zapad, jer je penzioner Ujedinjenih nacija, ekspert za pacifikaciju, odnosno razoružanje.
Stankovića je prvi podržao (i kažu, predložio) Koštunica, nimalo ne sumnjajući da je odbrambeni sistem SCG pravi posao za jednog patologa. Tako su se na istom poslu redom oprobali psiholog, pacifista i obducent. I svi su počinjali sa reformama, tvrdeći na kraju mandata da su one (reforme) daleko odmakle.
U doba Stankovića ipak je sačinjen relativno dobar "strategijski pregled", koji je mogao da bude pouzdana platforma za temeljnu redefiniciju srpske vojske. Autor tog valjanog dokumenta pretežno je bio Zdravko Ponoš. Ali se taj mladi general odmah našao na udaru čuvara slavne ideološke prošlosti, kao "sluga Zapada". Zoran Stanković je u tom poslu bio u senci, trudeći se da sistem odbrane i svoju rovitu funkciju nekako održi u životu. No, to je bivalo sve teže.
Novac za sanaciju lošeg stanja, pre svega socijalnog statusa profesionalnih vojnika, nije stizao. Obećanja Mlađana Dinkića o prilivu para za vojsku do ovoga časa su neispunjena. Srbija je nekako postala samostalna država, a Stanković je ipak bio ministar države koja se međusobno razišla. Radikali su ga optužili "da se lažno predstavlja kao ministar odbrane Srbije", čak su protiv njega podneli krivičnu prijavu.
Ministar vojni se pomalo pravdao, i sve više snebivao, a vlada ga je držala u stanju stalne nesigurnosti. Tako da je čovek iz Trgovišta bio sve više ministar u svom nadleštvu, a sve manje u politici.
I konačno, kad je detoniralo skladište u Paraćinu, počelo je da se govori o njegovoj ostavci. To je, kao neizbežan etički čin, obrazložila koleginica Dragana Matović, u našem listu. Ali, zašto ona ima muštuluk na taj sjajno obrazloženi predlog? Zašto ćuti ministar vojni a u tome mu pomaže prvi ministar!
Zato što ovde niko ne odlazi sam, nego čeka da ga najure. Sve u ludoj nadi da ga ipak neće najuriti. Iako su oko ministra – Don Kihota ostali samo ojađeni Sančo Pansa i izgledneli Rosinante.
Ljubodrag Stojadinović
[objavljeno: 30.10.2006]
