Izvor: Politika, 27.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ZAKONI I ZAVRZLAME
Sva je prilika da je na putu ka Evropskoj uniji Srbija preuzela ulogu "poslednjeg Mohikanca". Sama se približava i udaljava od cilja krivudavim stazama. Jedna od oblasti u kojima je imala dobru startnu poziciju jeste domen javnog i masovnog informisanja. U periodu od 2002. do 2005. godine usvojen je set takozvanih medijskih zakona – Zakon o radio-difuziji, Zakon o javnom informisanju, Zakon o telekomunikacijama, Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i Zakon o oglašavanju – redom kako su nabrojani. U većini slučajeva, u njihovoj pripremi korišćen je domaći socijalni kapital eksperata, nevladinih organizacija i profesionalnih udruženja. Evropa je blagonaklono gledala na ovakav model zakonopisanja i zdušno je davala pomoć radnim grupama preko svojih eksperata, recenzija i saveta. Reklo bi se, učinjen je veliki korak ka približavanju Evropskoj uniji ako se situacija posmatra normativno. Ali to nije tako ako se stanje posmatra u praksi.
Prvo što pada u oči jeste to da smo u poređenju s evropskim standardima i normama tek na pola puta. Neki standardi su preuranjeni za naše uslove (na primer, sloboda ulaganja stranog kapitala u medije), drugi su razvodnjeni zbog specifičnosti nasleđene situacije (na primer, privatizacija medija), a treći su zapisani pa pogaženi u praksi (na primer, odvajanje medija i regulatornih tela od političkih uticaja). Dakle, potvrđuje se pravilo da zakoni ne mogu sami po sebi da obezbede promenu, čak ni sopstvenu primenu. Potrebna im je potpora političke volje, a ona je u ovom domenu ambivalentna. Nijedna vladajuća koalicija do sada nije pristala da polaže test demokratičnosti kao prva koja će do najveće moguće mere osloboditi medije svog uticaja i kontrole. Taj "tvrd orah" drži se na političkoj agendi, ali takva dela "velikodušno" se prepuštaju nekoj budućoj, sledećoj vlasti.
Strategija dosadašnjih vlada pod kojima su nabrojani zakoni bili slabog dejstva svodi se na jednu reč – odugovlačenje. Ne može se naći nijedan zakon čiji su rokovi koje on predviđa bili poštovani do kraja. Ponekad su zacrtani datumi prekoračivani bez objašnjenja i za nekoliko godina (osnivanje javnog servisa, na primer), a ponekad su rokovi označavani kao nerealni (po sudu politike, uz aminovanje poslaničke većine), pa su donošeni novi zakoni o izmenama i dopunama postojećih sa novim rokovima. Nadležno ministarstvo za kulturu i informisanje demonstriralo je visok stepen skrajnutosti iz ovog posla, bilo zbog odnosa u samoj vladi, bilo zbog sopstvene slabosti. U svakom slučaju, dosadašnje je iskustvo da nadležno ministarstvo nije delotvoran državni aparat za kontrolu i sprovođenje medijskih zakona. Jednim delom za to je kriva i "postrevolucionarna" klima posle 2000. godine u kojoj su i javnost i sami medijski poslenici zahtevali ukidanje ministarstva za informisanje. To što njega više nema nije automatski donelo više slobode za javnu reč, ali je prouzrokovalo zbrku u nadležnostima preostalih. Ako tome dodamo već poslovičnu praksu da se državni aparat popunjava "stručnjacima" koji su to samo na kadrovskim listama domicilnih partija, pomoć državnog aparata se ne može ni poboljšati.
Najnovija tendencija jeste otvaranje procesa "truljenja nezavisne medijske regulative" koja je uz velike pohvale obavila proboj u oblasti javnog informisanja ka evropskim standardima i normama. Prvi takav primer bio je urušavanje Saveta agencije za radio-difuziju koji je promenama zakona rekonstruisan kao "produžena ruka" vlade, a ne kao nezavisno telo. Potom je usledio prvi niz odluka ovog tela kojima je cilj bilo likvidiranje jedne RTV ustanove, potencijalno opasnog političkog protivnika, a ne stvaranje legalnih uslova za razigravanje medijskog pluralizma. I najnovija izmena Zakona o radio-difuziji, svojim članovima o načinu gašenja elektronskih medija, pribrajanjem satelitskog emitovanja nadležnostima RRA i ponavljanjem zabrane emitovanja političke propagande van perioda predizborne kampanje, može se posmatrati kao "leks specijalis" napisan za upokojenje BK televizije, a ne kao celishodna popravka zakona. U senci halabuke oko ovakvih, u suštini političkih, ujdurmi, uz nesnosne julske vrućine, provučen je i član da se pretplata za RTV ustanove javnog servisa ponovo vraća kao taksa na električno brojilo!
Drugim rečima, medijski zakoni usvajani su u proteklim godinama kao nužnost da bi se pristupilo Savetu Evrope i procesu pregovaranja i usaglašavanja sa EU. U njima se deklarativno pristajalo na slobodniji protok informacija, na manje prepreka slobodi izražavanju mišljenja, na veću "providnost" vlasti kako bi teže podlegala iskušenjima zloupotrebe i korupcije. Spolja posmatrano, time je udovoljeno zahtevu prihvatanja evropskih standarda i normi. Ali proces izmena i dopuna zakona radi zadovoljenja interesa u unutrašnjoj političkoj borbi ispumpava njihovu sadržinu i udaljava nas od jednom već domašenih standarda i normi. Budući da su neki izbori uvek na pragu, a Evropa je još daleko od našeg dvorišta. To je poznato stanje za koje naš narod ima dobru izreku – "spolja gladac, a unutra jadac".
Profesor Fakulteta političkih nauka
Miroljub Radojković
[objavljeno: ]
