Izvor: Kurir, 31.Maj.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ZABORAVLJENI HEROJ
Pukovnik Nebojša Nikolić poleteo je 24. marta 1999. u 20.15 da presretne 30 aviona NATO. Sedam minuta kasnije on i njegov avion postali su buktinja
Najviše što možeš da daš domovini jeste život.U spavaonici pilota u Udbinama stajalo je: "Piloti ne umiru, oni samo odlaze i ne vraćaju se".
Pričam s pukovnikom koji je poleteo da brani nebo nad Beogradom:
- Ja sam Nebojša Nikolić, rođen u Nišu 1959. godine. Završio sam Vazduhoplovnu vojnu akademiju >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << i počeo da radim kao pilot. Pri kraju karijere došlo je šta je došlo - do rata. Do napada čitavog sveta na našu državu. Bio sam pilot, pomoćnik komandanta eskadrile za moral. Tako me je rat zatekao. Te nedelje sam bio na školovanju u Štabno-komandnoj školi i u sredu 24. marta 1999. došao sam po pozivu komandanta puka, pokojnog Pavlovića, jer mu je bila potrebna iskusna posada. Tako sam naveče u 20.15 poleteo na trideset aviona NATO.
- Poleteo je za osam minuta, a po pravilima službe predviđeno je od 12 do 15 minuta - dodaje Kiza, major avijacije u penziji.
- Moj avion je bio neispravan, to sam znao još na zemlji, i zatekao sam se takav u vazduhu između trideset NATO aviona. Počeli su da pucaju po meni odmah pri samom poletanju. Uspeo sam da ostvarim neku visinu, neku brzinu, međutim, veoma važan instrument za noćno letenje nije radio, tako da sam bio onemogućen i da nešto puno manevrišem i izbegavam njihove rakete. Četa za navođenje bila je pogođena još pre nego što sam poleteo. Od mnoštva raketa koje su bile ispaljene prema meni jedna me je pogodila i moj se avion našao u plamenu, a ja u buktinji. Počele su ruke da mi gore. Trepavice, obrve. Jakna koju sam imao. Nisam mogao ništa drugo nego da iskočim iz plamena.
Znao sam da nemam nikakvih izgleda da preživim, ali sudbina je sudbina i ona se ne može izbeći. Let je trajao veoma kratko, nekih sedam minuta. Oni su već znali da neko dolazi. Bili su obavešteni od "avaksa". Povezani među sobom linkovanom slikom, očekivali su nekog glinenog goluba da izleti. Ja sam u tom trenutku to izigravao. Znao sam da je to sila, da je to moć, ali ipak u tom trenutku čovek ne razmišlja koliko su jaki, već šta brani. Branio sam državu i svoj narod kako sam znao i umeo i čime sam mogao. Čovek tada nema vremena ni o čemu da razmišlja. Prolaze mu neke slike veoma brzo kroz glavu. Jednostavno, reagujem po automatizmu. Nema se vremena za veliko razmišljanje. Samo za reakciju. Naravno, zapaljeni avion se nije mogao spasti. Skočio sam s nekih 3.000 metara visine i pao u blizini Titela. Tačnije, kod mesta Knićani.
Državi i vojsci sam tada branio obraz, i odbranio. I vazduhoplovstvu. Trebalo je u tom trenutku to tako činiti. Kasnije se čovek oseti odbačenim. Zaboravljenim. Jednostavno je prepušten svojim brigama i svojim problemima. Kakvi god da su. I niko o njemu više ne vodi računa. To je možda bolnije nego raketa NATO. Ono je bilo i preživelo se, a ovo se preživljava svakog dana. Čovek se oseća kao da mu država nije majka nego maćeha.
Dobio sam, prvi u državi, Orden narodnog heroja. Naravno, bilo je još ordenja. Kasnije je nastupila inflacija ordenja. Nisam rešio nikakvo svoje pitanje. Ni stambeno.
Nisam ni poleteo zbog ordena. Nisam ni razmišljao da će mi to doneti nešto. Kažu, srećan si što si preživeo. Ali, eto, i živ čovek ima nekih potreba.[ antrfile ]
USPOMENA SA BUVLJAKA
- Kad sam polazio, ćerka mi je dala jednog malog medu da me čuva. Meda je izgoreo u baraci koju su pogodili. Tu je izgorela i uniforma s letačkim znakom jednog mog prijatelja. On letački znak nije mogao da prežali. Kasnije je kupio isti takav na buvljaku. Eto...
