Izvor: Politika, 25.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ZABORAVLJENA VOJSKA SRBIJE
Nema ništa izazovnije za razne ambicije oko Srbije od – defanzivne pozicije same Srbije
U ratno vreme Srbi vojsku poštuju, a Boga dozivaju. Kada rat prođe, Srbi vojsku zaborave, a Boga spominju samo na utakmicama kada je rezultat problematičan. Da je to tako, barem kada je vojska u pitanju, upadljivo svedoči i skoro totalna odsutnost vojnih pitanja u aktuelnoj predizbornoj kampanji. Možda je i po tome ta kampanja specifična u odnosu na mnoge države u Evropi, gde su u predizborno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vreme vojna pitanja uvek pod posebnom lupom javnosti, jer vojska je u skoro svim državama sveta i najveći budžetski potrošač.
Dakle, ni jedna stranka u Srbiji ne bavi se u ovoj predizbornoj utakmici tematikom odbrane, nema razgovora o tome kakva vojska i sa kakvim naoružanjem treba Srbiji u 21. veku. Istina, o tome u prethodnom periodu nije bilo ni rasprava u parlamentu, pa što bi onda bilo javne diskusije sada? Resor odbrane dodeljen je jednoj političkoj partiji i po načelu feudalnog vlasništva niko se više u ta pitanja sa strane ne petlja, osim, naravno, kada je reč o kadrovskim špekulacijama na nivou ministarstva i Generalštaba.
Generalno gledano, Vojsku Srbije kao da je zaboravio kompletan politički establišment. Poslednji predsednik ove države koji je zaista brinuo o vojsci bio je maršal Jugoslavije Tito, a hteli to neki da priznaju ili ne, bio je na neki način i predsednik Srbije. Slobodan Milošević je forsirao policiju, generalima i armiji u principu i nije mnogo verovao. Počeo je da im veruje tek uoči 5. oktobra 2000, ali tada je već bilo kasno za međusobno verovanje i razumevanje. Političari koji su na vlast došli posle 5. oktobra nisu što se tiče vojske bili skoro ništa bolji od Miloševića. Opet je budžet vojske bio manji od budžeta policije, opet se politička elita vojskom bavila samo kada je u pitanju kadrovska kombinatorika na najvišem nivou, i naravno kada je u pitanju bio Hag.
Zapravo, mnogi su pokušavali da se bave vojnom imovinom i rasprodajom vojnih objekata, skoro da su lešinarski kidisali na ono što je stvarala bivša SFRJ. Kakvih je sve tu bilo ličnih interesa, o tome bi romani mogli da se napišu. Gromoglasne najave da će Vojska dobiti toliko i toliko para od prodaje suvišnih vojnih objekata, da će sve to biti iskorišćeno za modernizaciju i transformaciju VS, sve je to bila priča za zamajavanje i vojske i javnosti.
Na primer, Vojska je dala Vladi Srbije svoj objekat u centru grada, u Nemanjinoj 9, i po ugovoru je za to trebalo da dobije 700 stanova. Od toga nema ništa, i svi o tome ćute. Vojska je dala svoj objekat u Ustaničkoj ulici za potrebe Specijalnog suda, i za taj poklon nije dobila ništa. I jedan i drugi objekat država je glamurozno preuredila i sada sijaju kao Las Vegas.
Komandant Kopnene vojske Srbije general-potpukovnik Mladen Ćirković, nekadašnji komandant 15. oklopne brigade koja je herojski ratovala na Kosmetu – stanuje u Nišu, u Domu vojske, pa kad noću mora u toalet mora prvo da izađe u hodnik doma, jer evo već devet godina nakon povlačenja iz Prištine Ćirković nema stan. Grad Niš nikako da se seti da komandantu Kopnene vojske Srbije dodeli nekakav stan, kad već država Srbija o tome ne vodi računa.
No, možda i nije sve tako crno, evo sada u predizborno vreme Vojska je dobila povećanje plata, čak je i rezervistima koji štrajkuju, jer još nisu naplatili svoju odbranu otadžbine iz 1999, obećana isplata ratnih dnevnica. Što je divna preporuka svima onima koji još nisu dobili lovu od Drugog svetskog rata pa nadalje, da samo sačekaju neke nove izbore pa pravac pred zgradu vlade. Ima da se nađu pare odmah.
Fundamenti jedne nove politike bezbednosti nisu ponuđeni, vojnu neutralnost u Srbiji mnogi su shvatili više kao jedno prelazno rešenje. Stabilnost Balkana posle jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova pripada istoriji, a dimenzija potencijalne ugroženosti Srbije još nije istražena. Jer, voleo bih kad bi mi neko danas mogao precizno da kaže šta mi to nameravamo da branimo vojnim sredstvima? Teritoriju Srbije? Koju teritoriju? Naše interese van trenutne teritorije? Koji su to i kakvi interesi? Da li su u Srbiji uopšte osmišljeni politički temelji vojne doktrine?
Politiku odbrane ne čine samo principi već i instrumenti. Naravno da su međudržavni odnosi pretrpani vojno-strateškim realnostima, ali nema ništa izazovnije za razne ambicije oko Srbije od – defanzivne pozicije same Srbije. U tom kontekstu zvuči cinično ocena, koja se mogla čuti ovih dana, da će postupak pred Međunarodnim sudom pravde povodom jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova, ako za to dobijemo podršku UN, „biti naše najvažnije oružje”.
Jer, to upravo pokazuje zašto je Vojska Srbije zaboravljena armija...
Miroslav Lazanski
[objavljeno: 26/04/2008]
