Izvor: Blic, 20.Jun.2010, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vuvuzela, jedna truba
Već samo ime ovog instrumenta većini ljudi odgajanih u tradiciji judeohrišćanske kulture zvuči kao proizvod pakla, a kada mu čuje zvuk teško da će promeniti mišljenje. Zasmetala je tako mnogima, i igračima i gledaocima koji su, zaboga, naviknuti na mnogo prefinjenije oblike navijanja.
Cela priča je, treba li to uopšte i reći, priča o različitim kulturnim kodovima. Oni mogu biti vrlo zanimljivi i dovoditi do zanimljivih rezultata. Kod Srba je postojala izreka „razume >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << se k’o Švaba u muziku" koja se, dakle, odnosila na Betovenove sunarodnike. Ali na masovnom nivou, na nivou vojvođanskih sela, nešto nije funkcionisalo u muzičkim shvatanjima Srba i Nemaca.
U svetu u kojem se poštovanje različitih kulturnih vrednosti ističe kao jedna od temeljnih opštih vrednosti, zabrana vuvuzele, naravno, nije mogla da prođe – da ne govorimo da i nije moguća praktično jer se SP odvija u Južnoj Africi, a ne u Švajcarskoj. I da dodam, nije ni trebalo da prođe, mada i mene ovaj zvuk itekako nervira. Ali me nervira i domaća folk muzika, dakle ono u čemu uživa većina mojih sunarodnika. I ne samo mojih, sluša se i sa zapadne strane Dunava. Stvari, dakle, nisu jednostavne, a mogu biti i mnogo gore i komplikovanije.
Negde sredinom XX stoleća jedan afrički lider, Džomo Kenijata, zauzeo se u korist prakse obrezivanja devojaka. To je, tvrdio je on, jedan od kamena temeljaca kulture kojoj je i sam pripadao.
Kenijata, uzgred budi rečeno, nije spadao u zagovornike tolerancije. Bio je pristalica tzv. „afrikanizacije", te će jedna od prvih mera u nezavisnoj Keniji biti proterivanje pripadnika svih azijskih naroda, mera koja će posebno pogoditi brojne pripadnike indijske zajednice u Keniji, jedna krajnje rasistička mera.
Vrlo je lako uopšteno govoriti o neophodnosti poštovanja različitih kulturnih vrednosti. U praksi je to mnogo komplikovanije. Počev od pitanja šta one zapravo jesu i ko ih definiše. Da li će se svako u Srbiji složiti sa stavom da ko ne razume trubu, ne razume Srbiju? Slične dileme i rasprave postoje svuda.
Ako toleranciju smatramo opštom vrednošću, da li je to i jedina opšta vrednost? Ako prihvatimo Kenijatinu argumentaciju, granice se mogu opasno pomerati. I evropski lov na veštice bio je diktiran određenim tipom kulture. Kao što i nasilničko ponašanje engleskih ili srpskih navijača takodje nije bez veze sa određenim odlikama kultura kojima pripadaju.
U svetu u kojem se različite kulture susreću, prožimaju, ali i sukobljavaju, problem je više nego aktuelan. Razne trube postoje, sem navijačkih i gučanskih. One ratničke i one koje, makar nekome i negde, najavljuju Dan strašnog suda.
