Izvor: Politika, 29.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vukovarska trojka
Ako već tragamo za komandnom odgovornošću, pitanje je: kako i zašto se uopšte Gardijska brigada našla u Vukovaru! Taj odgovor nam Hag neće dati, čak ni rukovodeći um ondašnje vrhovne komande. Ali, to ne znači odsustvo pitanja, niti pravo na mirnu starost vojnih stratega devedesetih.
Vukovarska trojka će se sigurno razdvojiti. Kapetan Miroslav Radić je nedužan i slobodan čovek. Uskoro će za njim (verovatno) i pukovnik Veselin Šljivančanin, jer je odrezanu kaznu već odležao. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Za generala Mileta Mrkšića stvari stoje nešto drugačije: on je bio komandant brigade i kritičnog dana (20. novembra 1991) naredio je povlačenje vojne policije s kasnijeg stratišta na poljoprivrednom dobru "Ovčara". Time je, navodno, prepustio hrvatske zarobljenike lokalnim teritorijalcima i srpskim paravojnim formacijama.
Mrkšić je imao svoju (vrhovnu) komandu u Beogradu. Njen izaslanik u Vukovaru bio je pukovnik Nebojša Pavković, bez bilo kakvih komandnih ingerencija. Ali, komandant brigade, tada pukovnik Mrkšić, vojne policajce je možda povukao pod pritiskom "vlade" SAO Slavonije. Takva izvršna vlast nije mogla, ako je uopšte htela, da kontroliše šarene i prilično razularene paravojne grupe i bande. I onda su streljana 194 zarobljenika.
Tako je "komandna odgovornost" Mrkšića u ovom slučaju sankcionisana rigorozno, skoro drakonski. Komanda Prve gardijske brigade formalno je kontrolisala sve naoružane formacije u svojoj "zoni odgovornosti". Takva vrsta nadzora je neprevaziđeni vojnički princip i osnovni je uslov za sprečavanje haosa, samovolje, pljačke i zločina.
Ništa od toga, međutim nije sprečeno. Niti je to komanda jedne brigade mogla da učini sama, niti je imala snage i sredstava da u jednom, vojnički apsurdnom zadatku, kontroliše neopisivu samovolju raznobojnih formacija i njihovih grotesknih "vojvoda". Zašto je Mrkšić ipak popustio pred pritiscima i predao zarobljenike na nemilost takvim grupama? Osim ako mu neko iz "SAO" nije garantovao njihovu bezbednost! Ili je komandant brigade jednostavno mislio da je svoj posao konačno završio i da tamo više nema šta da traži.
Šljivančanin je bio oficir bezbednosti i nije imao trupe pod svojom komandom. Ali je bio uočljiv po svojim teatralnim izlivima patriotizma: "Ovo je moja zemlja!". Postao je tada, onako stasit i brkat, prava medijska zvezda. To je sasvim nedovoljno za kvalifikaciju "pomaganje i podržavanje u mučenju zarobljenika"! Izgleda da nema dokaza da su to činili oficiri brigade, pa ni Veselin Šljivančanin, niti da bi oni imali razloga da podrže takvu vrstu iživljavanja paravojnih sadista.
Možda je sud, ne nalazeći dokaze za teške optužbe, ipak tražio neki alibi za tanane argumente tužilaštva. Posebno zbog toga što Beograd već sudi pravim zločincima na Ovčari.
Hrvatski premijer Sanader je na presudu reagovao vrlo navijački. Šta se tek može očekivati od ostalih "domoljuba" i frustriranih veterana, kad prvi ministar svoje nezadovoljstvo izražava manirom "bed blu bojsa"?
Ništa više osim nove doze komšijske mržnje. I još jednog dokaza da tribunal u Hagu baš nikome ne valja.
[objavljeno: 29/09/2007]
