Izvor: Politika, 29.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vukova kulturna revolucija
To što naš mitski junak-autodidakt nije shvatao i prihvatao građanski jezik (sadržan kako u pomenutom Slovaru i našoj dnevnoj štampi krajem XVIII i početkom XIX veka, tako i u književnosti mnogih njegovih neistomišljenika) može se donekle psihološki razumeti, ali nikako kulturološki i sociološki (pa i politički!) opravdati
Svakako da nauka o srpskoj književnosti i srbistika uopšte (od jezikoslovlja preko folkloristike pa do kulturologije) nisu jedini krivci za >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << današnje žilavo opstajanje dogmatične vukovske mitologije, ali su verovatno najveći. Kako bi inače bilo moguće da se i početkom XXI veka, u eri interneta i hiperteksta, ime i delo Karadžićevo uvek i svugde (u školskim programima svih nivoa, na slavističkim simpozijumima, u tzv. naučnim radovima, itd.) doživljavaju sa najvećim strahopoštovanjem, gotovo sakralno, kao istinski tabu, a retke utemeljene sumnje u njega smatraju neozbiljnim, nekompetentnim, u najboljem slučaju mladalačkim – ali ipak teško oprostivim! – gresima i zabludama?!
Zar ne deluje nestvarno i natprirodno da još uvek dominantna struja naše književne istoriografije smatra Vukovu reformu najvećom inovacijom i otvaranjem puta ka modernitetu, a lingvistika (takođe u preovlađujućem delu) jezičko-pravopisnu reformu najsavršenijom na svetu, čudom genijalnosti jednog autodidakta?!
Tradicionalno kao moderno
Zašto se sve ta akademska elita, ti suvoparno-ozbiljni naučni duhovi ne zapitaju kako to da baš niko drugi u svojoj jezičko-pravopisnoj reformi nije pošao vukovskim putem („piši kao što govoriš...”), tom uistinu priprostom stranputicom koja laska neukosti i jednostavnosti shvaćenoj kao banalnost; kako da čak ni sami Nemci (a baš je Nemac Adelung promovisao pravilo „piši kao što govoriš...”!) nisu preuzeli istovetan obrazac nego su se opredelili za mnogo složeniju ali kulturološki utemeljeniju varijantu?! Zašto se, nadalje, pomenuti krugovi ne zapitaju da li je moguće da se osnovom bilo kojeg književno-umetničkog moderniteta proglasi nešto što je samom svojom suštinom tradicionalno – a takav je fenomen usmene književnosti ili šire gledano narodne kulture, za čije prenošenje kroz vreme i prostor nije slučajno u folkloristici uveden termin tradiranje (odnosno, variranje postojećih, nasleđenih obrazaca na nivou topike, stiha itd.)?!
... Dakle, za manje od dvesta godina vukovski kultovi (tj. oni koje je proizvela, hotimično ili ne, njegova „naučna” i društvena svest) zaživeli su na našim prostorima kao svojevrsni huk neke elementarne nepogode ili prirodne stihije. Kada će već jednom tu stihiju prekriti muk, tj. tišina koja će eliminisati nepotrebne šumove i kroz moćne vrednosne filtere mirno i staloženo propustiti svu tu muljevitu bujicu apoteoza i tabua? Vuk Stefanović Karadžić bio je čovek velikih zasluga ali još većih, dalekosežnijih promašaja; precenjen još za života raznim nezasluženim titulama i ordenjima, on je poverovao da je sam izveo veliku srpsku kulturnu revoluciju (po isključivosti blisku jednoj budućoj: kineskoj, Maovoj!) te da su sasvim irelevantni (možda i da ne postoje?!) svi oni brojni saradnici-sakupljači i pevači-pripovedači folklorne građe (za današnje pojmove, to je bio pravi ad hoc folkloristički institut!), učeni filolozi (Mušicki, Mrkalj i drugi) koji su mu suštinski pomogli u jezikoslovnim rabotama i pisci koji su svesno svoj dar stavili u službu njegovih ideja: memoaristi čija su dela donedavno nepravedno prećutkivana (zašto?!), poput Ace Popovića Zuba ili Mihajla Polita Desančića, svedoče recimo da je Branko umirao usamljen, razočaran u Vuka.
Ako u tom kontekstu pogledamo samo najveći „doprinos” Vuka Stefanovića Karadžića, tj. njegovu famoznu književno-jezičku reformu, suočićemo se sa mnogim njenim poražavajućim efektima. Osim već pomenutog, nigde drugde u svetu prihvaćenog „najsavršenijeg pravopisa”, imamo i 1847. godinu kao mitsku godinu pobede te reforme: 1847. godine, međutim, nije izvojevana nikakva pobeda (ukoliko, mimo patrijarhalno-epske ratničke paradigme, nekakvih kulturoloških pobeda uopšte i ima?!), jer su mnoge najznačajnije pesničke knjige i dalje štampane u predvukovskoj jezičko-pravopisnoj varijanti (Sterijino „Davorje”, Koderova „Romoranka” itd.), jer „Vukov pravac” još uvek nije postao opšteprihvaćen (u Srbiji će biti ozvaničen tek kasnije), jer ni sam glavni junak te mitske pobede nije verovao u nju (tj. nije 1847. godinu beležio kao epohalnu prekretnicu!).
„Dobri” i „loši” Srbi
S druge strane, kakav je to idiom kao novi, savremeniji književni jezik Srbima ponudio genijalni autodidakt? To je pre svega bio jezički idiom koji je on sam najbolje (ako ne i jedino istinski!) poznavao jer mu je bio maternji, tačnije – to je bila usmenogovorna varijanta njegovog jezičkog idioma dok je sve druge jezičke varijante ikada (pa i u tadašnjem trenutku!) korišćene u pisanoj i usmenoj srpskoj kulturi – sasvim nekritički, krajnje pristrasno pa i bahato – smatrao „iskvarenim”, pogrešnim, nepravilnim, odnarođenim!!! Diskutabilno je koliko su te druge varijante bile odomaćene u narodu (nauka o jeziku pokazala je da već Kurcbekov Nemecki i serbski slovar iz 1790. godine sadrži narodno-dijalekatske crte vojvođanskih govora), kao i šta se pod pojmom „naroda” smatra: da li samo prosti narod (kako je to želeo Vuk) ili narod u celini, u svoj svojoj društvenoj, kulturnoj i dijalekatskoj heterogenosti?! To što naš mitski junak-autodidakt nije shvatao i prihvatao građanski jezik (sadržan kako u pomenutom Slovaru i našoj dnevnoj štampi krajem XVIII i početkom XIX veka, tako i u književnosti mnogih njegovih neistomišljenika) može se donekle psihološki razumeti, ali nikako kulturološki i sociološki (pa i politički!) opravdati: hotimice ili ne, lažni je tvorac srpske azbuke promovisao i svesrdno podržao jednu duboku i dalekosežnu podelu srpskog naroda čije posledice se i danas osećaju.
Tu je zapravo zacrtana linija razgraničenja između „dobrih” i „loših” Srba, između onih prostih (što znači, punih iskonskih duhovnih i svih ostalih vrlina!) i učenih (koji su tim sumnjiviji ako su obrazovani negde u „Jevropi”), između „naroda” i građanstva, između pravih Srba i „njemačkara” (kako su sunarodnike iz Austrije zvali u kneževini Srbiji) mada su i jedni i drugi iskreno želeli da delaju „na polzu otečestva”. Očito, klasni sukob je kod nas – iako naši vukofili glume akademsku elitu – začet davno pre omraženog komunizma i upravo je zahvaljujući njihovom heroju kulturno i socijalno niži stalež (a ne građanska elita!) afirmisan kao prava mera vrednosti na svim nivoima, odnosno kao alfa i omega svega progresivnog, novog, modernog. (Odlomak iz eseja)
Sava Damjanov
[objavljeno: 01.03.2008.]
