Izvor: Politika, 18.Sep.2014, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vrti se ringišpil u našem sve manjem gradu
I tako od godine do dogodine, niko ne bi da siđe već se traži karta više
Političar napisa: „...Svi treba da odemo” (B. Pajtić). Za pohvalu je ova pionirska samospoznaja tereta stranačke oligarhije koji je pritisnuo narod i državu evo već četvrt veka. Pa još ako to spojimo sa rečenom izgradnjom „srpske” „normalne” Srbije, ko od nas građana može da se ne saglasi. Ali, daleko je Sunce, ni („Cerarova”) Slovenija nije blizu, nit’ je na vidiku stvarno nova >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << politička snaga. Iako je već svakom jasno da u trouglu: građani – političke stranke – organi vlasti, mnogo toga ne štima.
U našem višestranačju, kao na ringišpilu, zavrti se vlast od jedne do druge koalicije, stranke i strančice pa onda na drugu stranu... a država sve manja, siromašnija, snishodljivija, zavisnija. Iz kruga u krug plavi prebacuju crvenima da su baš oni kočili i smetali, crni kontriraju da su žuti krivi za pogrešan smer, a već u sledećoj vožnji na istoj su stolici, čvrsto vezani. I tako od godine do dogodine, niko ne bi da siđe već se traži karta više. Tek poneko zauvek padne na tlo, ali oni sa trajnim kartama opstaju i vrte se još od dolaska šarenog ringišpila u naš sve manji grad. Zašto se iste političke stranke i poznata nam lica sve duže „voze” na račun građana kojima je sve gore? Kaže li Ustav šta o tome, štiti li on narod (nosioca suverenosti) i od političkih stranaka?
Po Ustavu „političke stranke ne mogu (to znači: ne smeju, nap. S. O.) neposredno vršiti vlast, niti je potčiniti sebi”. Prvi deo norme je jasan – stranke ne mogu da donesu zakon već preko svojih članova učestvuju u njegovom donošenju. A zapravo stranačko vođstvo koristi institucije – organe vlasti, da bi svoje odluke prosto obuklo formom. Tako je državna vlast stvarno i „neposredno” vršena na Dedinju, u Siminoj, Krunskoj a samo je pravno obličje dobijala u vladi ili skupštini. Volja šefa stranke, finansijera, predstavnika stranog interesa ili svih njih zajedno pod kapom stranačkom je – postavši zakon, uredba ili tek jedna pravna norma – prestala da bude Ustavom zabranjeno „neposredno vršenje vlasti”. Kršenje ove ustavne norme ovde, dakle, nije dokazivo.
Politički je tananiji nastavak ustavne odredbe – jesu li političke stranke „vlast potčinile sebi”; ko to vlada: stranke ili vlada; još konkretnije: vlada li se u državnom (opštem) ili stranačkom interesu? Odgovor nije dalek ako se uporedi ono što u Srbiji raste sa onim što pada. Od obnove višestranačja sve je manje: državne teritorije, građana, prihoda, proizvodnje, samostalnosti, obrazovanja, kulture, bezbednosti, zaposlenih, zdravih, mladih, samopouzdanja, na kraju i nade čak! Nasuprot tome, sve je više: poslušnih birača stranački zaposlenih i protežiranih; obogaćenih i situiranih stranačkih lidera, različitih stranačkih aktivista i „prijatelja”. A sve to uz „pomoć” organa vlasti i na teret države i građana, neretko i „stranačkom korupcijom”. Suprotno Ustavu, vlast narodna eto dođe u položaj zavisnosti od stranaka i njihovih listom istih prvaka. Plašim se, utamniči im se zadugo.
U takvom političkom sivilu Srbije promolio se onaj neočekivani samoprekor o „odlasku svih njih”, s početka ovog teksta. Ma koliko da je izjava neiskrena, reklamerska, populistička, očajnička – njeno ostvarenje je prosto potreba. U koraku je sa Ustavom jer je strančarenje potčinilo vlast sebi, mahnito trošeći državu. Nedopustivo jer drugu državu nemamo, a stranaka će se već naći.
A ostali? Njih kao da i sad čujem sa ringišpila: još samo ovu vožnju, i sledeću molim...
Srpski pravnički klub
Slobodan Orlović
objavljeno: 18.09.2014.
