Izvor: Blic, 07.Feb.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vremeplov uz miris štrudle
Ušuškani u stoletnu 'ladovinu oraha, išpartani konjskim kopitama i točkovima čeza, obavijeni mirisom štrudle i „supe, sosa i rinflajša" salaši u okolini Novog Sada predstavljaju idealno pribežište od urbanog i bučnog života svakodnevice. Podjednako lepi u sva četiri godišnja doba, Čenejski salaši „137" i „84" i „Cvejin salaš" u Begeču su savršena mesta za vraćanje u neke minule dane, kada je život tekao sporije, a ljudi bili umereniji.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
Svega dvadesetak kilometara od Novog Sada na ulazu u Begeč Zvonimirka Cvejić je pre nekoliko godina odlučila da salaš svojih roditelja, sagrađen početkom prošlog veka, otvori za sve ljubitelje „salašarenja". Veliko dvorište „Cvejinog salaša" po kojem šetaju morke, patke, kokoške, ćurke, psi i mačke okruženo je šumom i kukuruzima, a ljubazni domaćini su poznati po svojoj sposobnosti da budu skoro neprimetni. Tu su taman toliko da gostima iznesu domaću rakiju, pitu sa sirom i orasima i ručak „po nedeljnom redu". Zvonimirka zatim zamakne u svoju kujnu da petlja sa krofnama, koje se pred goste ne iznose dok ne dobiju „kragnu". Na ovom salašu gosti mogu samo da izvoljevaju šta bi tog dana ručali, od koje bi voćke pili rakiju i u kojoj bi sobi prenoćili. Izvoljevanje se podrazumeva i na salašu „137" na Čeneju. Na oko 12 hektara gosti mogu da biraju između sedenja u 'ladovini oraha starog 300 godina, jahanja nekog od 22 grla sa salaške ergele, uživanja u jagnjetini u mleku, ili pak tradicionalnom nedeljnom ručku sa neizostavnim rinflajšom.
- Salaš „137" je potvrda da se od vojvođanskog salaša može napraviti idilično odmorište na koje će ljudi dolaziti da bi pronašli mir, direktan kontakt sa prirodom i uživali u domaćoj kuhinji - kaže Ljubiša Popović, menadžer ovog salaša. Pored moderne teretane i saune, salaš 137 nudi i smeštaj u autentičnim objektima, koji su nekada služili kao kuća za poslugu, a danas su pretvoreni u udobne, kaljevim pećima zagrejane sobe sa pogledom na salaš kroz firange kibicfenstera. Na ovom salašu, osim gostiju, nema ništa mlađe od 50 godina. Svaka klupa, svaka stolica ima svoju istoriju, a gazdinska kuća „na lakat" sa autentičnom verandom pretvorena je u udoban restoran sa vrsnom kuhinjom.
Nekoliko kilometara niže zemljani put će vas odvesti na salaš „84". Mada ne spada u klasične autentične salaše, salaš „84", uvaljen u atare i nepregledne oranice pruža savršeno mesto za uživanje u tišini, dobroj kuhinji i opuštenoj atmosferi. Prema legendi, tada friški zet Marićevih Albert Ajnštajn je često znao da se s proleća provoza čezama kroz ove atare. Leti, vrućina lebdi nad nepreglednim poljima pšenice, a lenju tišinu tek ponekad poremeti lepet krila divljih pataka dok napuštaju obližnji rit. Jesen ga otkrije u najlepšim bojama, a zima ga okuje romantikom. Mada se vlasnik Dimče Gulevski potrudio da se na njegovom salašu gosti osećaju „van vremena", komfor, usluge interneta i satelitskog program koje ovaj salaš takođe nudi su tu da se gosti ne bi osetili i van sveta.
Fali reklama
Vojvođanski salaši su dobili značajno mesto u turističkom projektu Srbije koja je krajem prošle godine usvojen. Ipak, od stotinjak vojvođanskih salaša samo dvadesetak ima turističku ponudu.
- Priči o salašima nedostaje komercijalizacija, ali i stručni ljudi i školovani menadžeri koji bi oživeli vojvođanske salaše - kaže Erne Varnju, pomoćnik pokrajinskog sekretara za privredu zadužen za turizam Vojvodine.
