Izvor: Politika, 14.Jul.2013, 12:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vremeplov kroz svakodnevicu druge jugoslavije
Otkako je 4. juna otvorena izložba „Živeo život”, Galerija Robne kuće „Beograd” postala je mesto hodočašća ne samo nostalgičnih podanika druge Jugoslavije, već i njihovih potomaka, ali i turista iz inostranstva
Jeli smo hleb s mašću i šećerom ili alevom paprikom. Za svu decu iz ulice ponedeljkom ih je pripremala baka Mira, utorkom Stanka, sredom tetka Ruža, a danas ne poznajem ni prvog komšiju.
Ovako je jedan od posetilaca izložbe „Živeo život”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koja od 4. juna traje u Galeriji Robne kuće „Beograd”, odgovorio na temu pismenog sastava „Zašto je život bio lep”.
Posle prolaska kroz tri etaže postavke posvećene svakodnevici druge Jugoslavije, gostima je omogućeno da plimu emocija i sećanja izliju na papir. Baš kao što je to bilo uobičajeno u školama njihove mladosti.
Spratove uspomena ne obilaze samo nostalgični i vremešni pripadnici svih naroda i narodnosti iz šest republika, nego i njihova deca, ali i turisti. Ima ih iz Severne Amerike, pa čak i Australije.
– Mnogi od gostiju iz evropskih država poverili su nam da i danas u kući čuvaju poneki proizvod iz Jugoslavije. Ozare se kada ih prepoznaju u našoj postavci. Svakodnevno dobijamo ponude, a posetioci predlažu da donesu električne uređaje, ukrase, predmete za ličnu upotrebu, sportske rekvizite... Svakog ko dođe pozivamo da, ukoliko želi, donira neki svoj predmet. Jedan gost iz Grčke namerava da nam pokloni svoj frižider „Obodin”. Pojedini stavljaju znak jednakosti između lične i istorije Jugoslavije, pa nam je tako jedna starija gošća donela pune kutije svojih porodičnih fotografija – objašnjava Tanja Kovač, portparolka izložbe.
Ona i njene kolege naglašavaju da je teško izdvojiti koja od celina najviše privlači pažnju posetilaca. Zaista, kako odvagati šta je zanimljivije: sportski kutak, crveni kiosk sa viršlama, bioskop sa projekcijama filmova iz vremena bratstva i jedinstva, kabina „Jatovog” aviona, samoposluga, dnevna soba, „fića” i „tristać”, pisaća mašina, koferče sa „brion” kozmetikom....
– Utisak je da se posetioci najduže zadržavaju u staroj učionici, pored koje je replika gimnastičke sale sa malim zemljanim terenom za klikere. Tu roditelji u đačkim klupama upisuju svoje utiske u spomenare, dok se njihova deca, uglavnom ona rođena posle 2000. godine, penju na kozlić, veru uz konopac, ili pokušavaju da naprave kolut. Dok očevi i majke u sveske upisuju zašto je po njihovom mišljenju „onda” život bio lep, njihovi klinci igraju klikere. Roditelji se toliko zanesu „pismenom vežbom” da i ne primete kako njihovi naslednici krišom trpaju u džepove „staklence”. Mnogi klikeri su tako iz izložbene postavke preneti u lične zbirke – uz osmeh kaže Tanja Kovač, dodajući da još žali za jednim kaleidoskopom, koji je nestao u toku otvaranja postavke.
Još jedno od mesta gde nostalgični „pioniri” starijih generacija reaguju kao da su ponovo mladi, a mlađi uče kako je bilo, jeste i deo posvećen sportistima, klubovima i svedočanstvima o njihovim uspesima.
Na tom mestu niko ne ostaje ravnodušan kada začuje egzaltirani uzvik „Je li to moguće” televizijskog komentatora Mladena Delića, nakon što je Radanović postigao pobedonosni gol u utakmici Jugoslavija – Bugarska na splitskom „Poljudu” 1983. godine.
– Zvučni zapisi pokazali su se kao nešto što mnoge najviše podseti na staro vreme. Zato je oko starog džuboksa uvek gužva. U redu se stoji i ispred „tristaća” u kojem je moguće, kao na trenažeru, gledati projekciju starih beogradskih ulica, uz iluziju da njima vozite – navodi Tanja Kovač.
Na izlasku vremeplova kroz „drugu” Jugoslaviju, posetioce ispraća knjiga utisaka, raskriljena pored šalterskog pulta, pozivajući ih da sumiraju impresije o viđenom.
„Bilo je to najlepše vreme, jer svi smo bili mladi” – ocena je koja je karakteristična za gotovo sve zapise. A da se u knjizi utisaka umesto rečenica slažu fotografije ozarenih lica posetilaca, tragovi te mladosti bi se jasno prepoznali, uprkos godinama naboranim od briga, neizvesnosti, ratova, krize, tranzicije...
Svi žele da pomiluju eksponate
Među najsentimentalnijim momentima u obilasku čitave postavke „Živeo život” jeste i susret posetilaca sa samoposlugom. Njom dominira narandžasta bučna kasa, sa fiokom u kojoj su stare novčanice.
– Mnogi posetioci kažu da ambalažu nekih od artikala i danas čuvaju kao suvenir. Pored je i autentično uređena dnevna soba i nema tog starijeg gosta koji ne pamti komad nameštaja ili sličan detalj iz toga doba. Pažnju posetilaca privlači i čekaonica sa autobuske stanice, uz obavezni ženski glas koji preko razglasa objavljuje vreme polaska i relaciju. O čemu god da se radi svi koji dođu žele da dodirnu eksponate i da ih isprobaju – na primer, da se smeste u sedište autobusa ili „Jatovog” aviona – svedoči Adrijana Turajlić, jedna od članova volonterskog tima izložbe, koji mahom čine studenti.
Infografika
30.000 posetilaca do sada je videlo izložbu „Živeo život”
200-300 pari viršli u proseku se dnevno proda u crvenom kiosku na ulasku u izložbeni prostor
250 dinara je regularna cena ulaznica, dok je karta za studente i penzionere 200 dinara. Porodična karta, za četiri člana, staje 600 dinara
10 – 22 časa je radno vreme izložbe svakog dana, a biletarnica radi do 21 sat
31. jula se izložba zatvara, a drugi deo postavke biće otvoren 20. septembra
Zašto je život bio lep
- Zato što je bilo dobre muzike
- Zato što sam pila pravi trouglasti jogurt u tetrapaku
- Zato što smo jeli „kraš ekspres”, pili jogurt iz trouglića i sokiće „Takovo” iz kesica i bili Titovi pioniri
- Zato što mama i tata tako kažu
- Zato što su ljudi bili iskreniji i srećniji
Nikola Belić
objavljeno: 14/07/2013
