Izvor: Blic, 30.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vreme za duhove
Vrteći TV kanale naleteh na neki kratki, sada bismo rekli TV film, a tada se to još zvalo emisija, sa Miodragom Petrovićem Čkaljom u glavnoj ulozi. Nisam obratio pažnju na vreme snimanja, ali radnja je bila tipična za slične tvorevine sedamdesetih i ranih osamdesetih. Preduzeće u gubicima, samoupravni zapleti, direktor, njegov viski itd. U celoj priči vredni radnik, igrom slučaja i samoupravnih zapleta, dobije novogodišnje putovanje na Balearska ostrva. Čkalja, jer tu ulogu naravno on >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << igra, pre toga je putovao samo u Pržogrnce, a jednom i na, tada nam zajedničko, Crnogorsko primorje. Da bi zaplet bio komplikovaniji, nagradno putovanje je za dvoje, a on je samac.
Nisam pažljivo gledao celu stvar, vrteo sam kanale i dalje, ali me je ipak dotakla kao onaj dikensovski Duh prošlih Božića. Mislio sam kako zaplet izražava duh vremena, u kojem neki putuju na Baleare, a drugi tek sa dosta truda sastavljaju kraj s krajem, ali bi se radovali nagradnom putovanju.
I onda se javio Duh devedesetih da mi kaže kako tada ovakva emisija ili TV film ne bi mogao biti snimljen. Dobitnik slične nagrade, sa svojom platom od dvadesetak maraka, nagradno bi putovanje prodao na prvom ćošku za celih pedeset maraka i srećan odjurio da kupi prase. Miodrag Petrović Čkalja, jedan od najvećih srpskih komičara, tada je preživljavao svoje poslednje dane u nemaštini, izdržavajući bednom penzijom nezaposlenog sina i snaju. Neko je, naravno, i tada mogao putovati na Baleare ili gde god mu padne na pamet, ali je takvih bilo toliko malo da se time nisu bavile turističke agencije. One su uglavnom zarađivale na kombi prevozu do budimpeštanskog aerodroma, jer avioni za inostranstvo iz Beograda nisu leteli.
I onda sam pomislio kako me ovaj trenutak podseća na te, već preživljene godine. Beograd s histeričnom pretprazničnom gužvom, bogata agencijska ponuda koju neki koriste snalazeći se s mane ili više muke za vize, a neki tek, s mnogo muke, sastavljaju kraj sa krajem. Ali bi se mogli obradovati nagradnom putovanju. Čkalja bi, nadajmo se, dobio nacionalnu penziju.
Jedna anketa, koju su upravo ove novine objavile, pokazuje da je prvi put povećan broj stanovnika Srbije koji očekuju da im budućnost bude bolja od sadašnjosti i da ne spadamo više u najpesimističnije nacije.
Potom sam čekao da mi se javi Duh budućnosti, ali mi se, umesto toga, javio onaj film koji je kod nas preveden kao Dan mrmota a mogao je, sasvim lepo, da se srpski zove Hajde, Jovo, nanovo. Junak je tu upao u iskrivljeno vreme, i stalno ispočetka preživljava jedan isti dan srećući iste ljude i upadajući u iste situacije i uvek na sličan način, loše po njega, taj dan okončava.
Iz vremenske rupe će izmaći tek kada shvati u čemu greši.
