Izvor: Politika, 16.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vreme u negativu
Biciklisti su demokrati pa će se na dopunjenom spisku naći i Vojislav Koštunica, Dejan Mihajlov i Miloš Aligrudić
Sada već kultna knjiga Svetislava Basare (1953), jednog od naših najznačajnijih proznih pisaca srednje generacije – "Fama o biciklistima", objavljena je prvi put 1987. godine. U međuvremenu, štampano je sedam izdanja ove knjige, u ukupnom tiražu od oko 14 hiljada primeraka.
Grafički atelje Dereta, povodom dve decenije od prvog pojavljivanja, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << objaviće do kraja juna svoje treće izdanje "Fame o biciklistima", sage o članovima reda "Mala braća evanđeoskih biciklista Ružinog krsta", knjige koja je danas aktuelnija, nego u trenutku pojavljivanja.
Kako danas gledate na roman "Fama o biciklistima". Kakva je njegova pozicija u odnosu na Vaše druge knjige?
Ova knjiga je bila prelomni momenat u mojoj spisateljskoj avanturi. Kažem: avanturi jer je posao pisca u Srbiji bio, jeste i još će zadugo biti čisti avanturizam. Do "Fame o biciklistima" moje teme su se uglavnom odnosile na unutrašnje svetove, na individualne kataklizme, na istrživanja nemoći jezika i mišljenja. To je bilo u neku ruku i logično. Tada sam bio mlad. Da bi se krenulo korak dalje, bilo je potrebno puno čitalačkog i životnog iskustva. Setimo se – Fama nastaje 1996. i 1997. nekako u vreme kada počinje i ona euforija koja će vrlo brzo prerasti u tragediju. Pandorina kutija je u Jugoslaviji najednom otvorena i na svetlost dana su pokuljale bujice kolektivnog nesvesnog i nečistih savesti.
Do tog vremena ja sam već bio izgradio svoj intelektualni habitus zasnovan na tradicionalnim doktrinama i sa te pozicije sam jasno video da stvari odlaze dođavola. E, pa kad je tako, mislio sam, neka i roman kao forma ide dođavola. Umesto da napišem, koliko toliko klasičan roman, ja sam napisao knjigu – zbornik tekstova, spaljenih i izgubnjenih rukopisa, punu ilustracija, mistifikacija, lažnih citata i koječega. Fama je jednostavno pogodila duh vremena, ali ne da bi se u to vreme uklopila, nego da bi to vreme pokazala u negativu. Mislim da je u tome tajna Famine dugovečnosti. Istančaniji duhovi su nepogrešivo prepoznali o čemu se tu radi.
Energetske poruke
Kritičari su, čini se, jedinstveni u oceni da je to Vaš najbolji roman. Da li delite to mišljenje?
U principu – da. Sa čisto zatantske strane, "Srce zemlje", koje je ovde veoma loše percipirano, bio bi bolji roman. Ali nije u književnosti sve u zanatu. Zanat je potreban da bi se napravilo "pakovanje" za energetsku poruku. Književnost, sve umetnosti uostalom, u suštini to i jesu: energetske poruke. Ja to tako posmatram. Postojanje je neprestano gubljenje energije. To je valjda svakom jasno. Snaga se obnavlja hranom. Hranom zemaljskom i hranom nebeskom. Literatura je negde između neba i zemlje. Predjelo, ako to nije preterano reći. Fama je izgleda imala energetsko punjenje koje joj je omogućilo da preživi dve decenije.
I u ovom romanu, kao i u svojim drugim knjigama, Vi se, ustvari, igrate: mistifikacije, groteska, ironija i – literatura postaje stvarnija od života?
Naravno da je stvarnija od života samim tim jer je trajnija od života. Život je veoma fluidna stvar, nezavisno od predrasude da smo mi nešto postojano, trajno, važno i nepromenjivo. Iluzije važnosti su najopasnije. Postavimo to ovako: literatura je igra. Opasna igra. Igra na ivici žileta. Ali mora uvek ostati igra. Onoga momenta kada se od romana hoće napraviti nauka, politički program ili istorija, igra prerasta u veoma opasnu lakrdiju. Pučina obožava lakrdiju. I onda počinje da čita. Veseljaci iz progresističkih koterija smatraju da je to jako dobra stvar, to što se masovno čita; ja se, međutim, držim tradicionalnog shvatanja da čitanje nije za svakoga. A da to pogotovo nije pisanje.
Čim izađe iz uskog elitističkog kruga, čitanje-pisnje počinje da podleže zakonima propadanja važećim za sve na ovom svetu. I tako, krene se od Platona, a završi sa Agatom Kristi, recimo. Stvar je u tome što Agata Kristi ima hiljadostruko veći uticaj od Platona. A Agata Kristi je nedostižni ideal za najmanje polovinu ovdašnjih pisaca.
I danas su u modi tajna društva i zakulisne igre. Novija istorija je puna mistifikacija i falsifikata. Tako se stvara paralelkna stvarnost?
Ne, tako se cepa jedina realnost koja postoji. Pri tom valja spomenuti da u boljim vremenima tajna društva nisu nastajala kao zavereničke grupe čiji je cilj sticanje neke koristi, nego suprotno: čuvanje realnosti od cepanja, partikularizacije i profanacije. Ti ljudi su znali da neka znanja moraju biti sačuvana, ali da je veoma opasno pustiti ih u opticaj. Iz razloga koje smo malo pre pomenuli u vezi književnosti. Mnogima ovo neće zvučati razumno, ali danas, u eri tobožnje transparentnosti, postoji mnogo više tajnih društava nego u "mračnom" srednjem veku. Samo, to više nisu savezi duhova, nego savezi stomaka i guzica koji su glavni proizvođači i distributeri lažne prozirnosti i još lažnije javnosti. Ne treba ići daleko. Svi mi znamo da ovde, u Beogradu, ima puno takvih drušatava, da ona sarađuju na jedan gotovo renesansni način, da je zapravo država Srbija samo proscenijum i scenografija za njihovu stomačno-analnu mistiku devastacije svih religijskih, civilizacijskih i kulturnih vrednosti u svrhu dobrobiti njihovih navedenih organa.
Da li ste za ovo izdanje dopunjavali spisak Evanđeoskih biciklista – grupa Jugoistok?
Spisak se neprestano ažurira. Prevodilac mađarskog izdanja dopunio ga je ličnostima iz Mađarske. Isto je učinio i prevodilac italijanskog izdanja. Postojeći internacionalni Spisak u najnovijem izdanju takođe će biti dopunjen ličnostima iz politike, kulture i sa estrade. Biciklisti su demokrati pa će se na dopunjenom spisku naći i Vojislav Koštunica, Dejan Mihajlov i Miloš Aligrudić. Biciklizam je iznad svih političkih nesuglasica i partikularizama. A biće to i jedinstvena prilika da se novopečeni biciklisti na neki način zabave jednim spiritualnim sportom. Nije to sve. Ilustracije u romanu biće zamenjene novim, mnogo lepšim, iz italijanskog izdanja. Likovnu opremu će raditi Vlada Dunjić, a prigodne tesktove su priložili David Albahari i Branko Kukić. Sve članovi tajnog društva okupljenog oko časopisa "Gradac". To društvo je bilo toliko tajno da ni mi, njegovi članovi, nismo znali da postoji.
U romanu "Fama o biciklistima" kažete da "veličina kraljevstva ništa ne doprinosi veličini kralja". Hoće li se naše "kraljevstvo" i dalje smanjivati?
Naše se, na žalost, ne kraljevstvo nego pseudorepublika, smanjuje upravo zbog umišljenih veličina naših "kraljeva". I još umišljenijih veličina njihovih majordoma i dvorskih budala. Neke pridvorske budale, budalice zapravo, neprestano piskaraju kako se i moja malenkost nalazi među izdajnicima i smanjivačima kraljevstva. A ja po stoti put ponavljam: da je bilo kome, uključujući aktuelne vladare, bilo stalo do Kosova , glavni grad (tada zaista kraljevine) Srbije bio bi 1912. hitno premešten u Prištinu. Tako Kosovo ne bi sve vreme od tada bilo kažnjenička kolonija i najsiromašniji region.
Ali, Beograd je Beograd.
Jedno, doduše kratko vreme, bili ste i sami u politici. U kojoj meri pisci, svojim angažmanom, mogu nešto da promene?
Ne znam. Znam da ja nisam promenio ništa. Ja sam se, uglavnom o svom trošku, bavio politikom ne bih li naišao na uticajnu stranku i političara kome bih ukazao na neophodnost redefinisanja kulturnog modela: kultivisanja politike, umesto politizacije kulture. Bolje bi bilo da sam se obraćao zidovima. Još uvek sam, međutim, uveren da mi nemamo problema sa politikom već sa pogrešnim, anahronim kulturnim modelom koji nas drži u permanentnom stanju društvene entropije. Mi smo i dan danas kultura u kojoj laganje i mitomanije imaju odličnu prođu. Iz visoke kulture proizilazi realistična i koliko toliko poštena politika. Iz naše kulture, kakva jeste, proizilazi politika koju na našu nesreću imamo na delu.
Jedan ste od rodonačelnika postmodernizma kod nas, da ne kažem osnivač basarizma. Ko su Vaši preci, a ko sledbenici?
Rodonačelnik je teška reč. Kao i postmodernizam. Postmodernizam, zapravo, ne postoji kao pravac u umetnosti. Taj pojam je uveo Arnold Tojnbi da bi označio period posle sloma moderne. U tom smislu, svi smo postmodernisti. Pa su to, u izvesnoj meri, čak i naši tradicionalisti. A moji preci. Ogroman spisak, ali izdvojiću neke, onako kako mi padaju na pamet: Biblija, Avgustin, Isak Sirin, Servantes, Bokačko, Muzil, Kafka, Prust, Pilnjak, Andrić, Crnjanski, Selimović. Meša. Ne Beba. A moji sledbenici su, s vremena na vreme, operativci Udbe ili kako joj tepaju BIA-a.
Vreme površnosti
Umetničkom scenom Srbije vladaju pesnici koji ne pišu poeziju, prozni piosci koji ne pišu priče i romane, slikari koji ne slikaju, već prave instalacije. Da li je to uništavanje klasične umetnosti trenutna moda ili trajni proces?
To je neslavan kraj anahronog kulturnog modela o kome smo malopre govorili. Ali se visokoj kulturi crno piše i drugde po svetu. Pred nama je vreme površnosti, dvodimenzionalnosti, vreme uspona beznačajnosti, prostakluka i vulgarnosti. Znake dolaska tog vremena možemo prepoznati već u ovom trenutku. Uprkos nadljudskim naporima ovdašnjih pseudoelita da nas izmeste na neko tamno nebo, mi smo ipak deo sveta. Svet – to je sistem spojenih sudova. Ali sindromi koje smo pomenuli ovde su vidljiviji usled nedostatka kulturnog katalizatora, političke volje da se procesi neizbežne disolucije uspore, upristoje i učine snošljivijim. Pa, ovde je tradicija nešto što postoji tri godine, nekakva kobasicijada, recimo. Klasikom se ovde smatra mnogo toga što nema nikakve veze sa razumom.
Na koji se način tranzicija i globalizacija osećaju u literaturi?
Time što svako malo u paradržavnoj organizaciji ovde stigne nekakav profesor Vahtel da poduči pisce kako u stvari treba da pišu trivijalnu literaturu i da se ne mešaju u politiku. Tranzicija i globalizacija otežavaju stvari, ali literatura preživljava.
Šta će neke nove generacije misliti o nama i našem vremenu kada posle sto godina budu čitali "Famu o biciklistima"?
Voleo bih da pomisle: ovaj se baš dobro zezao u jako lošim okolnostima. Da, upravo tako.
Zoran Radisavljević
[objavljeno: 16.06.2007.]
.jpg)
