Izvor: BKTV News, 12.Mar.2012, 21:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vreme siromašnih
Nije sramota biti bogat, niti siromašan. Sramota je kada je veći deo društva u siromaštvu, besposlici i besparici, a na drugoj strani se preliva. To radi oligarhija na vlasti koja troši pare poreskih obveznika na javnim funkcinjama.
Partijska moć u Srbiji je toliko evidentna da je cilj onih koji se bave politikom, ne da učine nešto korsino za Srbiju, već Srbija da uradi nešto za njih. To nešto je da se u periodu od nekoliko godina obogate, a narod osiromaše.
Najveće neplatiše >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << poreza kao i kućnih dažbina su upravo oni koji čine tzv. sloj bogatih. Srbija suštinski i nema srednji sloj koji u modernim društvima čini „motor” socilanog razvoja i stabilnosti.
Srbija je podeljena na one koji imaju i više nego što im treba. To je od pet do 10 odsto stanovništva. Ostatak od 90 odsto čine oni koji se muče da prežive. Siromši slojevi srpskog društva kroz plaćanje režijskih troškova, poreza i drugih nameta i jeftini rad i eksploataciju „izdržavaju” sloj političke i ekonomske oligarhije koja upravlja Srbijom.
Vlast u Srbiji posebno DS, ali i SPS ne podstiču socijalnu „ravnotežu” iako su partije leve orjentacije. Vladajauća koalicija DS-SPS se ponaša kao da je konzervativna opcija koja štiti interese bogatog sloja društva. Tako se u većoj meri ponašaju poslanici, ministri, članovi UO javnih preduzeća, dok većina Srba razmišlja kako da skrpi kraj s krajem i kupuje ranom zorom „narodni hleb”.
Prodavci luksuzne robe zadovoljno trljaju ruke. Automobili, nakit, garderoba i basnoslovno skupa putovanja dobro se prodaju, a prodavci kažu da nisu strepeli od krize jer se „ono najskuplje u Srbiji uvek prvo proda”. U 2011. prodato je 516 „mercedesa” (od kojih je najskuplji S500 košta 150.000 evra), brzo su rasprodati „samsung“ 3D televizori od 524.999 dinara. Nije problem, dakle, u bogatstvu, već u nedostatku društvene odgovornosti i solidarnosti bogatog sloja društva u Srbiji i posebno onih koj su se obogatili preko politike i partija.
Jedno je jasno, u Srbiji postoji pravilo prodaje, a to je da se uvek prvo pazare najjeftinije i najskuplje stvari.
Danas u Srbiji je sramota da neko bude na političkoj i društvenoj poziciji, a da se ne pokazuje kao deo finansijski moćnog društvenog staleža. Biti danas u Srbiji poslanik ili ministar i vratiti se na svoje prethodno radno mesto je sramota i poniženje. Kada jednom postaneš poslanik ili ministar ili uđeš u moćne kompanije kao član UO apetiti rastu, a moralna uverenja i socijalna solidarnost vidno opada. Upravo period borbe za poslaničke mandate ili unapred dodeljivanje „ministarskih fotelja” stranačkim funkcionerima je podsticanje nerada i nekreativnosti kao i korupcije.
Opozicija koja želi da osvoji vlast treba da ima na umu da mora u nečemu da bude bolja. U čemu to može biti bolja.
Prvo u izboru kadrovskih rešenja da na pozicije dođe što više ljudi od integriteta i znanja.
Drugo, u većoj kontroli unutar smaih partija prema koruptivnom „virusu” koji kasnije uništi partiju i kompromituje je u vlasti.
Treće, u sprečavanju da stranački funkcineri koji žele da budu vlast uredno plaćaju obaveze prema državi, pre svega, poreze i ostale troškove.
Partija se najbrže ukalja ako odmah na startu krene sa prljavim igrama i uprlja ruke. Nije stid biti bogat, ali je sramota da se preko laži i prevara ljudi obogate u vlasti na način da osiromaše svoje građane i one koji su glasali za njih.
Nije ni čudo što u Srbiji skoro 50 odsto čine neopredeljeni građani, jer im ne odgovara postojeća „politička ponuda“.
Tomislav Kresović
Tweet
