Izvor: Politika, 08.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vreme papagaja
Tresla se gora, miš se nije rodio, ali hleb jeste poskupeo. I nikom ništa. Tržište je, reklo bi se, učinilo svoje. U inat dogovorima i pregovorima pojedinih ministara s malim i nešto većim pekarima – da ne podižu cene, da se malo strpe. Dokle? Ne rekoše, ali čim su brašno, a potom struja, gas, nafta" poskupeli, pekari se brzo preračunaše i – umesiše nove cene.
Država tada obeća da će uvesti 200.000 tona pšenice. Polovinu za svoje skromne robne rezerve, a drugu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za potrošnju i smirivanje visoke domaće tražnje. Od tog uvoza, bar za sada, ništa. I što bi? Kome, objektivno, treba ta pšenica, čak i kada bi je mogli kupiti po osetno nižoj ceni od sadašnje, a ne možemo. Svuda oko nas pšenica se ne može nabaviti jevtinije od 400 dolara za tonu, a toliko staje i kod nas.
Ta ista država nije se potrudila da zaviri u silose velikih trgovaca da bi se uverila da li nam odista preti oskudica hlebnog žita ili je u pitanju smišljena tržišna igra nekolicine velikih skladištara i trgovaca s državom i potrošačima. Njima se, osim odavno izlizanih moralnih zamerki, poput toga da se bogate na tuđoj muci, ništa ozbiljnije ne može prebaciti. Ljudi čine samo ono što im je država svojom promašenom agrarnom politikom omogućila.
U vreme lanjske vrele žetve, kada je pšenica nuđena po ceni od 10 do 11 dinara za kilogram, oni su pokupovali sve što se moglo. Državi nije trebalo. Ona je za „nevidljivu ruku tržišta”. Pošto su špekulanti nešto žita prodali strancima, a Uredba vlade o zabrani izvoza im malo pokvarila račune, oni su robu smestili u silose i sada to hlebno blago krčme po ceni oko 24 dinara za kilogram, u meri koja im odgovara. Ne previše da obore dostignutu cenu, ali ni premalo da ne ugroze ostale tržišne igrače. Dokle?
Verovatno i posle naredne mršave žetve na oko 470.000 hektara. Nikada manje otkada se kod nas seje pšenica. S prosečnih 3,5 tona po hektaru, samo kada bi svako zrno završilo u silosu, to bi bilo dovoljno da imamo za hleb, ali je mnogo izvesnije da će država, koja je sve učinila da seljaka odgovori od proizvodnje hlebnog žita, morati pšenicu da kupuje po svetu ne pitajući za cenu.
Ova zemlja, odnosno njena privreda, nije sposobna da proizvede čipove, kompjutere, putničke avione, visoke tehnologije" Šta može da napravi i izveze pokazuju carinske liste – čelik, bakar, drvo, gume i naravno hranu" Ali da ne može da organizuje proizvodnju pšenice po tržišnim uslovima, u kojima će vojvođanski ratari da zarade, pa čak i trgovci, i da uz sve to jedemo svoj hleb po ceni koja je primerena našim platama – potpuno je nerazumljivo i nerazumno.
Više nam zemlje ostane u parlogu nego što žitom zasejemo. Kome objasniti tu glupost, ako niko ne prepoznaje sopstveni interes, pa ni država.
Možda je zbog svega toga dobro da postanemo zemlja u kojoj će prestati organizovana setva i gajenje pšenice. Šta fali? Dojučerašnji ministri poljoprivrede savetovali su ratare da o pšenici vode računa u istoj meri „koliko i o hrani za papagaje”. I to u zemlji gde je oduvek vladao kult hleba – od koljiva, preko slavskog kolača do kletve: „Ne imao hleba da jedeš”. Vreme je za papagaje.
Slobodan Kostić
[objavljeno: 08/04/2008]
