Izvor: RTS, 25.Maj.2020, 06:07

Vreme je da i mi nešto naučimo od Engleza

Vreme je da i mi nešto naučimo od Engleza

Malobrojniji narodi uvek misle da su samodovoljni i da bi od jedne rude, parčenceta mora ili retke pečurke mogli da prehrane čitav svoj narod. Ima još nešto po čemu se prepoznaju.
Kaže mi, sasvim dobronamerno, prijatelj Endrju Vehtel iz Amerike:
"Znaš po čemu se prepoznaju mali narodi. Odmah ti spomenu kako samo na njihovom parčencetu zemlje raste neka biljčica ili živi životinjica koje nigde >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << ne mogu da se nađu na svetu. Kad bi mi u Americi nabrajali autohtone vrste svakom koga sretnemo, verovatno bi morali da potrošimo čitav dan na upoznavanje".

Zamislio sam se nad tim što mi je kazao. Pomislim: bilo je dobronamerno. Svaki Slovenac prvo će spomenuti da u Postojinskoj jami živi čovečja ribica, tu i nigde više; svaki Srbin da pančićeva omorika raste samo u Srbiji, tu i nigde više.
A zašto se tako ponašamo? Mali smo, muku smo mučili s istorijom i sopstvenim naravima, te smo otud najčešće neznatni u većini krupnih svetskih kretanja. Baš zato poprimili smo psihologiju Davida. Čekamo trenutak kada ćemo pobediti Golijata i marljivo beležimo takve časove.
Eto, zagrevali smo se za tenis još od vremena Slobodana Živojinovića, ali nije to bilo to. Pritajili smo se - deset, dvadeset godina - i dočekali Novaka Đokovića. Sada smo zadovoljni: pobedili smo ceo svet i taj momenat treba upisati u našoj istoriji.
Slično je i u književnosti i umetnosti. Čas svetskog trijumfa u XIX veku bio je kada su Gete i Grim naše narodne pesme proglasili svetskom baštinom, trenutak podviga u XX stoleću kada su naši nadrealisti, naporedo s francuskom centralom, napravili revoluciju automatskog pisanja i u Srbiji. Ali, šta ćemo sa svim onim godinama između? Ne, mi kao Sterijina Fema to nipodaštavamo i guramo u stranu, jer to nije "svetsko".
Veliki narodi ponašaju se druukčije. Vreme je da se nečemu naučimo, recimo, od Engleza. Ovaj narod, koji dobro poznajem, naročito uporno, reklo bi se bandoglavo ostrvski, čini ono što je već vekovima osnovica njihove kulturne politike. Bez obzira da li su u nekom periodu, po opštem sudu najveći, ili nisu, oni svaku stranicu svoje kulturne i umetničke povesti jednostavno predstavljaju kao najvažniju za njih, pa otud, treba verovati, i za čitav svet.
Lako im je da kažu: u viktorijansko doba Šekspirov teatar bio je najveći na svetu, ali oni, sa istim žarom, vele i da su prerafaeliti dostojni poređenja sa najvećim impresionističkim slikarima, što im za pravo ne daje niko u svetu. Isto se vladaju i u književnosti: niko ih ne može ubediti da se njihova realistička i naturalistička proza XIX veka ne može porediti s ruskom, premda čak i njihovi ispitivači ruske literature to nikako ne mogu da podrže.
Pa onda, pijanizam, da spomenem one oblasti koje su mi dobro poznate. To koliko su ostrvski kritičari puni hvale za sviranje njihovih, inače odličnih pijanista Katnera Solomona, Kliforda Kerzona ili barunice Majre Hes, ponekad prevazilazi okvire dobrog ukusa i opšte obaveštenosti o kretanjima u svetu sviranja na klaviru, jer Ostrvljani su spremni da ih stave rame uz rame sa divovima ove umetnosti Sergejom Rahmanjinovom, Jozefom Hofmanom ili Arturom Rubinštajnom. E, zato su Britanci Britanci, a Srbi Srbi.
Vreme je da se i mi nešto naučimo od Engleza, ili još bolje od nas samih. A vi, prilikom upoznavanja s nekim strancem, nemojte propustiti da naglasite da pančićeva omorika raste samo u Srbiji.

Nastavak na RTS...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta RTS. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta RTS. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.