Izvor: Blic, 22.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vreme bez obećane zemlje
Nova knjiga Ljubomira Simovića „Obećana zemlja" („Beoknjiga") svojevrsna je hronika, odnosno zbirka njegovih intervjua, kazivanja, govora, eseja, članaka od 9. oktobra 1999. do 22. juna 2006. godine. Takođe, u pripremi je objavljivanje njegovih odabranih dela u 12 tomova („Beogradska knjiga"), a u intervju za „Blic" akademik Simović govori o hroničarskom opusu, zapisima, odnosno stavovima iz najnovije knjige, nepostojanju 6. oktobra...
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << „Beogradska knjiga" za iduću godinu priprema objavljivanje vaših odabranih dela. Kakav vas osećaj zbog toga obuzima?
- Pravo i ne baš prijatno osećanje je da je sve prošlo tako brzo. Drugo osećanje, nešto prijatnije, jeste da nije prošlo uprazno. Ipak, najprijatnije je što, pripremajući ovih dvanaest knjiga, najviše mislim na onu novu, trinaestu, koju upravo pišem, i koja neće biti obuhvaćena ovim izdanjem.
„Obećana zemlja" predstavlja svojevrsnu hroniku perioda od 9. oktobra 1999. do 22. juna 2006. godine. Može li se govoriti o nekoj dominantnoj niti tog perioda?
- „Obećana zemlja" je nastavak prethodnih knjiga istog ili sličnog sadržaja: „Kovačnice na Čakovini", koja počinje intervjuom objavljenim 2. aprila 1981. godine, preko „Galopa na puževima", „Novog galopa na puževima" i dnevnika „Guske u magli" iz vremena bombardovanja Srbije. U tim knjigama, zaključno sa „Obećanom zemljom" koja će biti dopunjena jednim tekstom iz maja ove godine, nalazi se hronika svega onoga što nam se događalo tokom tri poslednje decenije. Nijedan od tih tekstova nije pisan naknadno, s takozvanom naknadnom pameću. U svim tim knjigama dominantan je jedan princip: da svaki od tih tekstova, da svaka reč, svako slovo, budu autentično svedočanstvo o jednom dramatičnom vremenu.
Sam naslov „Obećana zemlja" je veoma indikativan... Šta on znači, šta predstavlja, na šta nas upućuje?
- Naslov sam napravio na osnovu jednog Andrićevog zapisa u knjizi „Znakovi pored puta". Po Andriću, obećana zemlja, to jest zemlja na kojoj možete da nađete mir, jeste ona zemlja na kojoj nema ničega i koja nikome ne treba. Nevolja je, međutim, u tome što će se naći neko da nam i tu ne da mira, i da nas i sa te zemlje na kojoj ničega nema i koja nikome ne treba protera i natera nas da bežimo.
U nekim od vaših tekstova govorite o uzalud potrošenoj snazi i o izneverenim očekivanjima od 5. oktobra 2000. godine. Govorili ste da smo imali peti, ali ne i šesti oktobar. Šta danas kažete?
- Od 5. oktobra smo očekivali mnogo. A bojim se da smo dobili mnogo manje od onog što smo očekivali. Među današnjim političarima ima bledih i bezličnih, bez ideja, bez inicijative, bez hrabrosti; ima bolesno vlastoljubivih; ima i onih koji su se na svojim položajima, narodski rečeno, raskomotili, preko svake mere. Za svoje postupke niko od njih ne odgovara. Jedan će, na primer, uvrediti celu jednu rasu ili naciju, i nikom ništa. Drugi će ignorisati sud, neće se odazvati na 26 sudskih poziva, i nikom ništa. Treći će jednu susednu zemlju proglasiti kvazidržavom, i nikom ništa. Kako mi, ovakvi kakvi smo, možemo nekoga proglasiti kvazidržavom? Koliko dugo ne radi naš Ustavni sud? U kojim sve zemljama, koliko meseci, nemamo ambasadore? Da li naši političari kad kosovskim Albancima nude status najpovlašćenije nacionalne manjine, ne shvataju da time pripadnike svih drugih nacionalnih manjina pretvaraju u građane drugog reda? Branimo suverenitet Srbije na Kosovu..., a da li ste primetili kako se smanjuje razlika između onoga što kosovski Albanci zovu nezavisnost i onoga što naši pregovarači zovu suštinska autonomija? Pokušavajući da sprečimo nezavisnost Kosova, sve više dolazimo u zavisnost od Rusije. Uzdamo se u Ruse, u ruski veto. A bojim se da mi u zamenu za ruski veto, nudimo da Srbija Rusiji bude ono što su zemlje varšavskog pakta bile Sovjetskom Savezu. Taj ruski veto je udica na koju su Rusi upecali naše političare, a na koju naši političari pokušavaju da upecaju nas... Niko nije očekivao da će posle 5. oktobra sve to biti tako.
Napisali ste četiri drame; četvrta je „Boj na Kosovu" koju ste pre par godina preradili tako što ste svakodnevnom životu dali više prostora nego mitovima, odnosno život ste stavili ispred smrti, što je oprečno kosovskom mitu. Kosovski boj, očigledno, još nije završen. Kako biste ga vi danas opisali i kako biste ga danas završili?
- Nije važno kako bi se to razvijalo u drami i na sceni, nego je važno kako će se to razvijati i završiti u kosovskim i metohijskim gradovima i selima, u kućama ljudi koji tamo žive.
Govoreći o aktuelnosti Sterijinih „Rodoljubaca", kazali ste da je suština tog komada u brzini s kojom se, „... bez dvoumljenja, bez obrazloženja, bez stida, menjaju ubeđenja, principi, pozicije, sudovi, odnosi, zastave, kokarde, imena, maske, dresovi, sve". Da li se sudovi, zastave, dresovi i danas menjaju istom brzinom, bez stida i obzira?
- „Rodoljupci" nisu danas aktuelni samo zahvaljujući Steriji i njegovoj pronicljivosti, nego i zahvaljujući nama i našoj spremnosti da zastave menjamo kao dresove.
Uskoro će na sceni „Ateljea 212" biti izvedena nova postavka vaše drame „Putujuće pozorište Šopalović" u režiji Tomija Janežiča. Kakva su vaša očekivanja od nove premijere?
- Sudeći po idejama koje Tomi Janežič ima, i po podeli koju je napravio, to bi trebalo da bude vanserijska predstava. Ipak, sačekajmo premijeru.
Jedna od vaših najnovijih pesama, omiljenih među čitaocima, je i „Ispovest o žabi". Koji stih, koji deo pesme je vama lično najmarkantniji?
- Stih funkcioniše i pokazuje šta može i ume i eventualno može da bude „naj", samo tamo gde mu je mesto, u pesmi, u kojoj „radi" zajedno sa drugim stihovima. Ne bih, dakle, izdvajao nijedan stih. Ali, ako iz neke pesme ne mogu da izdvojim neki stih, mogao bih, poštujući vašu molbu i nastojeći da vam izađem u susret, da iz tog novog rukopisa izdvojim neku pesmu. To bi mogla da bude, na primer, pesma kojoj sam naslov dao po imenu jednog starog kotorskog trga, „Trg od oružja", pesma koju neki čitaoci, da bi stvar uprostili, zovu jednostavnije, a možda i tačnije „Pesma o kalašnjikovu".
Trg od oružja
Nudimo sve vrste kalašnjikova!
Nabavite na vreme kalašnjikov!
Nigde, ni na sunce, ni u mišju rupu,
nisi pristao bez kalašnjikova!
I onaj ko nema viljušku i nož
moraće da ima kalašnjikov!
Večeraće ko ima kalašnjikov!
Prodajte sve, kupite kalašnjikov!
I kroz divlje zveri, i kroz ljude,
put će vam otvoriti kalašnjikov!
Na vrh će vas popeti kalašnjikov!
Umesto bog, kaži kalašnjikov!
Zar ti još oklevaš da kupiš kalašnjikov?
Kako ćeš iz kuće bez kalašnjikova?
Kako ćeš u tramvaj bez kalašnjikova?
Na šta ličiš bez kalašnjikova?
I tvoj brat je kupio kalašnjikov!
Tvoj berberin iz kuće izlazi
naoružan s tri kalašnjikova!
Šta će ti raj kad nemaš kalašnjikov?
Seva! Neka seva! Grmi! Neka grmi!
Poslednju reč imaće kalašnjikov!
Nema argumenata, brava ni trikova
ispred cevi kalašnjikova!
* * *
Kaži, je li ti lakše
sada kad si kupio kalašnjikov?
Je li ti sve na mestu
sada kada imaš kalašnjikov?
Gde se nadaš da stigneš ako ti put
pokazuje cev kalašnjikova?
Koju će ti istinu kazati usta
u koja uperiš cev kalašnjikova?
Uživaš li u trpezi
do koje te je doveo kalašnjikov?
Šta sanjaš,
ako spavaš s rukom na kalašnjikovu?
Možeš li s tim oružjem, s kalašnjikovom,
izaći pred lovca sa lukom i strelom,
i to što si ubio položiti na zemlju,
pored njegove lovine, divlje guske?
.jpg)
