Izvor: Glas javnosti, 18.Okt.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vratio se Šime
Pokazalo se, još jednom, da istoriju umetnosti, pa i istoriju književnosti najprilježnije pišu istoričari umetnosti u civilu.
Nedavno je bivši visoki funkcioner Službe državne bezbednosti na televiziji obelodanio kontekst i stvarnog autora izvesne novinske humoreske s kraja osamdesetih godina prošlog veka, posle koje je Srbija gubila volju da se nasmeje. A nedavno je i autor dotične humoreske, učestvujući na multietničkom naučnom skupu o temi “Ko će lepše klevetati Srbiju”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << održanom u multikulturnom Sarajevu, svoje izlaganje otpočeo ovim rečima: “Ja sam Vidosav Stevanović. Izvinjavam se što sam Vidosav, i izvinjavam se što sam Stevanović.” U srpskoj stvarnosnoj prozi isti je poznat i kao, izvinjavam se, Vidojko ili, mnogo se izvinjavam, od milja Muca.
Ima čovek svoje razloge da se izvinjava, pa neka mu ih. Ako je jedan od njih i podatak, koji je obelodanio isti izvor (da je umesto honorara za humoresku dotični nagrađen NIN-ovom nagradom za testament godine) onda je to sasvim subjektivna stvar. Ja baš ne verujem u to, nagradu je dobio možda za još nešto.
Potom je u beogradsku košavu, ošinut primedbom da opanjkava Handkea, Vidojko prdnuo dovodeći moju malenkost u izvesnu vezu s Danilom Kišom. Šta Kiš i ja imamo zajedničko, osim Vidojka? Kao kada bi neko, samo zato što posle pola veka slučajno lista Politiku, Mucina pisanija dovodio u vezu s izvrsnim humoreskama Jakova Grobarova.
Eto kakvim smislom za humor grca Vidojko. U potonjoj humoresci o S. Miloševiću, a povodom pesnika Karadžića, Vidojko veli: “NJegove pesme su teško nalazile izdavače. Izdavačka kuća - koja mu je odbila knjigu - tokom opsade Sarajeva pogođena je dvanaest puta. U magacinu su, pored drugih knjiga, uništeni i poslednji primerci mojih Sabranih dela. Paljba Karadžićevih topova biće potom skoncentrisana na Narodnu biblioteku koja će izgoreti do temelja.”
Malo za nagrađivanog i hvaljenog humoristu! Jer, smeju mu se same činjenice. Do rata Karadžić je objavio četiri pesničke knjige, svaku kod izdavača kojeg Vidojko pominje, jednu čak u više izdanja. Prvu samo godinu nakon što je Muca štampao svoj pesnički pokušaj, koji je, mereći ga prema Karadžićevoj književnoj vrednosti, izostavio iz Sabranih dela u pet knjiga. Poslednju, godinu nakon što su štancana Mucina Sabrana dela, a to znači - u času kada je Radovan stupao na veliku istorijsku scenu, a Muca se spremao za dobrovoljno lutanje svetom u potrazi za izgubljenom slavom koja će ga, kučka, i dovesti u mučeničko Sarajevo da skuplja repove srpskih granata i pomalo se izvinjava i Sarajevu što je Srbin i granatama što ih, on lično, nije ispalio na Srbiju, na Srpsku akademiju nauka, na Vojka i Savla, na Patrijaršiju, na Udruženje književnika, na Narodnu biblioteku, pa i na rodni Cvetojevac.
Nema, naime, podataka da je iko ikada odbio Karadžićevu knjigu, naprotiv, ima naznaka da je Karadžić odbijao izdavače, možda čak i one u kojima je direktorovao Muca. Pošteđen Radovanovih knjiga, Muca je u milionskim tiražima štancovao “Kuvar” koji je, dok je pisao humoreske po porudžbini, poručivao od rođene supruge. Dabome, i sopstvene knjige u džepnim izdanjima.
Sarajevskog magacina što se tiče, budući sve vreme rata na srpskoj teritoriji, 20 km od mesta “pogođenog dvanaest puta”, nije uništen granatama, već su Mucina Sabrana dela - zna, ali se šali - posle Dejtona završila kao sekundarna sirovina. Kome to inače da se proda?
Bilo, pa prošlo, te se i ne ponovilo.
Ne greše istoričari umetnosti u civilu. Smestili su, izvinjavam se, Vidosava Stevanovića onde gde mu je mesto.
