Izvor: Večernje novosti, 22.Feb.2015, 09:54 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vosak nosili sve do Trnova
SELO Suračevo, nadomak Babušnice na putu ka Gorčincima, poznato po vrsnim majstorima, vrednim ratarima, marljivim radnicima i preduzimljivim pečalbarima, krije napravu za koju mnogi nisu ni čuli. Reč je o staroj, drvenoj voskari podignutoj još 1868. godine o kojoj već nekoliko decenija brine Vojislav Pančić, penzioner, koji s ponosom ističe da je svojevremeno bio prvi student niškog Ekonomskog fakulteta. O tome svedoči i njegov indeks sa brojem jedan. Istini za volju voskara odavno ne >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << radi, ali se Vojislav trudi da je sačuva i preda na gazdovanje, tačnije čuvanje naraštajima koji dolaze posle njega. Voskara je do 1958. godine garantovala solidan život porodici Pančić, pa i njegovo školovanje, a za nju je bio zainteresovan i Etnografski muzej iz Beograda, koji je stavio pod zaštitu. Te godine, njegov otac i preci voskari, ali i drvena naprava "tesak", izgubili su dah u trci sa savremenim tehnologijama i parafinom od kojeg su počele da se prave sveće.DUGOVEČNOST DUGOVEČNOST drvenarije, od koje je napravljen "tesak", objašnjava se time da je ona najverovatnije od stabla koje se u ovom kraju zove gorun. To drvo se bere, odnosno seče samo u određeno doba godine, kada ne rade "sokovi" iz zemlje, pa otuda i dugovečnost. - "Tesak" je bio najpre na ledini. Napravljen je pre gotovo vek i po, tačnije 1868. godine. Od tada je moja cela familija živela od njega. Saće su nabavljali u celom lužničkom kraju, ali je potražnja za voskom bila tolika, da su morali da idu u susednu Bugarsku, čak do Trnova, pa i u Rumuniju. Konjima su donosili sirovinu, koju su zatim kuvali, pretakali i stavljali pod "tesak", koji je neka vrsta prese. Bio je to danonoćan mukotrpan rad. Između dva rata, u nabavku su išli sa desetak pari konja i posle mesec dana se vraćali. U međuvremenu aparatura je radila, jer je potražnja za voskom bila ogromna. S jedne strane su donosili sirovinu, a vraćali vosak. Sećam se da su ispred voskare čekali ljudi u redovima. Ogromne količine su išle crkvama, manastirima, ljudi su od njega pravili sveće, ali je u ono vreme u mnogim krajevima Srbije služio i za osvetljenje. Nije bilo struje - priča Vojislav koji je tokom radnog veka bio na rukovodećim mestima u mnogim niškim preduzećima. Od kada je postao penzioner, vratio se u rodno Suračevo i brine o "tesku", koji je pod zaštitom države. - Sredinom šezdesetih, Etnografski muzej je stavio pod zaštitu kompletnu napravu, koja je sazdana od velikih stabala. Gotovo svi mehanizmi su od drveta i još traju. Hteli su napravu sa zgradom da prebace u Beograd, međutim, iz nekih razloga to se nije dogodilo. Verovatno nisu uspeli da se dogovore sa pokojnim ocem. Žao mi je što tesak nije dostupan široj javnosti - kaže Pančić, koji o svom trošku održava toliko pominjano postrojenje.
Nastavak na Večernje novosti...
