Izvor: Blic, 17.Jan.2008, 22:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Volela bih da živim kao sva normalna deca i da imam tatu
Fotografije: „Glas juga"
Kada je predsednik počeo da čita moje pismo na Savetu bezbednosti uhvatila me trema. Kao da ga ja sama tamo čitam. Onda je počelo srce da mi lupa... A političari tamo u Savetu bezbednosti... Videla sam kako su jako ozbiljni. I ja bih bila da sam na njihovom mestu, jer priča se o Kosovu. Trebalo bi da dođu ovde i vide kako mi živimo. Da razgovaraju sa bilo kojim detetom na Kosovu. Oni bi onda mislili isto što i ja. A samo želim da ostanemo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << na Kosovu i da je moja država Srbija.
Ovako za „Blic" počinje svoju priču petnaestogodišnja Slobodanka Tasić iz sela Bostane u opštini Novo Brdo, čije je pismo, koje mu je uputila na prekjučerašnjoj sednici Saveta bezbednosti, pročitao predsednik Srbije Boris Tadić.
Stara i trošna kuća u brdskom selu Bostane, zaselak Prekovce u kojoj Slobodanka živi sa majkom Ubavkom i bratom Slobodanom juče je od ranog jutra puna naroda. „Slobodanka, pa ti, more, ode do Njujorka! Ni levo ni desno, nego u Savet bezbednosti!", šale se pomalo meštani sa Slobodankom ne skrivajući oduševljenje i zahvalnost detetu što se pismo iz malog Bostana, a nadaju se „na korist celom Kosovu", čulo u velikom Njujorku.
Zapaljena kuća
- Ova kuća i nije naša. Našu su zapalili '99. bila je u selu Strezovce. Zapaljena i porušena do temelja. Imala sam šest godina, ne sećam se šta sam tada osećala. Te iste godine nestao mi je tata. Na putu od Kamenice ka Gnjilanu. Zove se Saša i kada je nestao imao je 35 godina... A plašim se najviše u životu trenutka da ću saznati da mi je otac mrtav i da ću morati da odem odavde - počinje svoju priču Slobodanka.
Na pomen oca, njene oči ispunile su suze. A onda se uozbilji:
- Predsednika sam videla dva puta. Na Tari, kada smo mi deca tamo išli, i jednom nas je dočekao u Beogradu, kada smo išli u Rumuniju. Nisam razgovarala sa njim, ali mi je od kako sam ga videla, ostala želja da mu nešto više kažem. I zato sam napisala pismo, poslala ga i pomolila se da on to moje pismo pročita i da ga ispriča svetu. A nekako, pismo sam napisala i svom ocu. I dok sam pisala, poželela sam da se vrati kući...
Slobodanka je napisala pismo tokom raspusta. Tada nije bilo struje, ali je tog dana čula da predsednik ide u Savet bezbednosti i da će tamo govoriti o Kosovu. Dodaje: „Pomislila sam da mogu da pomognem, napisala šta osećam i dala pismo našoj organizaciji 'Dečja radost’."
- Volela bih da mi Srbi na Kosovu već jednom počnemo da živimo kao sva normalna deca... E to bi volela, baš... Ali, prvo da imam tatu jer to mi je najveća želja, a posle to drugo da imam, i da svi mi imamo sve ono što nemamo. Eto, ja nemam ni uslova za učenje, ni za druženje, nemam struje. Kada sam u Bostanu nemam sa kim da razgovaram - priča Slobodanka.
Odlični đaci
Dok priča, telefon neprestano zvoni. Svi zovu sa raznih strana i čestitaju „za Savet bezbednosti". Brat ponosno gleda sestru. On je treća godina srednje škole koju pohađa u gnjilanskom selu Šilovo. Slobodanka je prvi Srednje ekonomske u selu Koretište. Majka Ubavka ima 37 godina i učiteljica je u lokalnoj srpskoj školi. Ona je i srećna i zbunjena. Ima jednu želju - „da joj dete niko ne pita za oca...".
Jedina primanja u porodici su njena plata. Školuje Slobodana i Slobodanku, odlične đake.
- Kada sam u Bostanu, uglavnom provodim vreme uz televiziju jer u ovom našem zaseoku nema mojih vršnjaka. Moja najbolja drugarica živi dalje u Novom Brdu i to je na dva kilometara i ne mogu da idem kod nje. Bojim se... Zato više volim kada smo brat i ja u selu Kusce. Zbog škole tamo stanujemo privatno, plaćamo, ali iz Kusca imamo autobus za školu, a odavde ne. I tamo mi je mnogo bolje jer imam puno društva - ističe Slobodanka.
Ona piše pesme. I iako u mnogima ne pominje oca, svaka je, kaže, posvećena njemu. Dodaje: „I mojoj otadžbini, Kosovu."
- Moje pesme su ljubavne, ali ne prema, na primer, nekoj simpatiji, nego prema otadžbini, ocu i majci. To je, u stvari, o svemu do čega mi je stalo. Pišem o mojoj majci koliko je dobra i koliko se muči za mene i brata. Pišem kako nam je ona i otac i majka. Ona je nama sve... Hoćete da pročitam o mami?
Kreće stih: „Postoji na svetu jedna majka, kojoj nije ravna nijedna bajka, satkana od glagola raditi, ona je biće koje se voli smejati, ona stalno menja uloge, čas je otac čas je majka, pa zato i kažem da je nestvarna kao bajka... Kada nam je kuća u plamenu bila, kada nam se sreća u domu gasila, kad nam je otac nestao bez traga, majka je onda bila umiljata i draga baš kao bajka..."
Iako je glavni grad Kosova Priština nedaleko od Novog Brda, ona nikada nije bila u Prištini. Išla je samo u srpski većinsku Gračanicu.
- Nikada nisam bila... Ali, volim sve na Kosovu i, iako nisam videla jer ne možemo baš sve što hoćemo, znam sve što mi imamo. Ceo život je ovde na Kosovu. I za mene lično Kosovo je svetinja i nešto jako vredno. I zato se diže tolika buka i galama i zato se svi oko Kosova otimaju. Ali, ono je naše i ja sam svesna toga. Samo bih volela da i drugi, oni tamo u svetu, dobro razmisle o tome - poručuje ona.
Šta je čini srećnom, pitamo je.
Sreća je u porodici
- Pa radujem se što imam pored sebe majku i brata koje volim. Brat je dve godine stariji od mene i on mi je ujedno i drugar u svemu. Ponekad se posvađamo, ali uvek brzo izgladimo stvar. Ja sreću ne opisujem kao nove pantalone. Sreća je moja porodica i što sam još u zemlji koju volim - ističe Slobodanka.
U njenom selu, kaže, ne zna se kada struja nestaje, a ni kada dolazi. I to veče, pre dva dana, pomolila se da bude struje i da može da gleda Savet bezbednosti.
- Upalili smo televizor i seli na krevet, mama, brat i ja. Kada je predsednik počeo da čita, mi smo se i zbunili i oduševili. Onda me je prva mama poljubila i rekla mi da je ponosna na mene. A onda i brat. A ja... Ja se samo nadam se da će to moje pismo da promeni nešto kod onih drugih. Ako su ljudi, oni će to uzeti u obzir. I nešto bi morali da promene. I ja ih molim da mi ostanemo ovde i da naša zemlja bude Srbija.
Slobodanka razmišlja o svojoj budućnosti. Kaže, šta će i kako će dalje... Očekuje i „probleme koji dolaze"...
- Nisam još odlučila šta ću biti. Ali volela bih da budem neko ko pomaže ljudima.
Pismo Slobodanke Tasić
Poštovani predsedniče, nakon saznanja da ćete pred Savetom bezbednosti govoriti o situaciji na Kosovu i Metohiji, pišem vam ovo pismo u mrklom mraku, jer ponovo nema struje, i molim vas da ga, ukoliko ste u mogućnosti, pročitate.
Dok vam pišem, osećam se kao list na vetru koji ne zna na koje će strane vetar da ga ponese, jer nikakve zaštite nemam. A ko da me zaštiti?
Oca nemam. Nestao je 1999. godine. Imam petnaest godina, rođena sam na Kosovu i Metohiji i još uvek živim na Kosovu, ali ne u kući u kojoj sam rođena, jer je ona do temelja porušena i spaljena. Moje detinjstvo se razlikuje od detinjstva dece u slobodnim zemljama. Sva deca na svetu imaju svoje drugove, a meni je strah postao nerazdvojni drug, strah od ranog jutra, strah od prvog sumraka. I zato vas, predsedniče, molim, zbog sviju dečjih suza, zbog svih naših patnji, zbog rano otvorenih rana koje nikako da zarastu, prenesite svetu ovu moju poruku. Oduzeto nam je pravo na bezbrižno detinjstvo, pravo na slobodu, pravo na sreću, oduzeta nam je toplina porodičnog života. Neka nam ne oduzmu i pravo da živimo makar i ovakav život, na svojoj zemlji.
