Izvor: Večernje novosti, 26.Okt.2016, 19:22   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Vojvođanske priče: Mraz i led, a srce vrelo

Klizanje, kažu izvori, pojavilo se krajem 19. veka, kada su najčešće deca utabavanjem snega pravila tociljarke, staze od nekoliko metara, i uz zalet, tociljala se najbolje u starim cipelama sa izlizanim đonovima DRAŽ zimskih čarolija u ravnom Novom Sadu ogledao se posebno, kako se laloški kaže, tociljanjem po zaleđenim barama na periferiji, ali i modernije rečeno, sličuganjem na ledom prekrivenim jezercima u gradskim parkovima.Klizanje, kažu izvori, pojavilo se krajem >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << 19. veka, kada su najčešće deca utabavanjem snega pravila tociljarke, staze od nekoliko metara, i uz zalet, tociljala se najbolje u starim cipelama sa izlizanim đonovima. Taj vid zabave održao se do danas.Kao rekreacija tokom zime, klizanje dobija zamah posle Prvog svetskog rata i vremenom postaje omiljena zanimacija tokom školskog raspusta.Tada su zime bile jake i duge, znatno hladnije. Klizališta su bila na Dunavcu i Šodršu, ali i na Kanalu i na gotovo svim zaleđenim barama. Na Detelinari, preko pruge na putu za Mali rit, na Satelitu, iza nekadašnjeg šumarka, u parku na Futoškom putu, u Dunavskom parku, u “Rupi” preko puta zgrade Banovine, kraj Oficirskog doma... Posebno je bilo popularno klizanje na “Promenadi”, koja se nalazila na kraju Dunavske ulice.Klizališta su se pravila “preko noći” kada su se pogodne ravne površine nalivale vodom. Ipak, kao prvo “veštačko klizalište” slovi ono u dvorištu streljane, u Ulici Antona Čehova na “Eđšegu”. Zoran Knežev, hroničar i publicista, pamti da je za kratko vreme okupilo veliki broj ljubitelja i ubrzo bilo premalo da primi sve zainteresovane. Klizali su se odrasli članovi, dame i gospoda dolazili su u večernjim časovima i klizali uz muziku, a to je bio društveni događaj za otmenu publiku. Organizovane su i revije na ledu, radila je i škola klizanja...Klizanje na “Promenadi” u Dunavskoj ulici s kraja 19. vekaTeniski teren u Dunavskom parku 30-ih godina prošlog veka zimi je pretvaran u klizalište, a tamo je uoči Drugog svetskog rata održano i srednjoškolsko prvenstvo u brzom klizanju. Takmičenja u brzom klizanju su održavana i na Kanalu.- Polovinom prošlog veka leda je bilo tokom cele zime, od sredine novembra do polovine marta - kaže Zoran Knežev, hroničar i publicista. - Najpopularnije je bilo u Dunavskom parku, koji je po pravilu u večernjim satima bio prepun. To je bila kružna šetnja zbijenih mladih ljudi. Ali, od samog klizanja bilo je važnije udvaranje. “Sport” je bio pronaći u toj masi osobu za koju ste zainteresovani, “očešati” se o simpatiju, eventualno, izustiti stidljivo neku reč ili uputiti samo pogled.Zanimljivo je da su oni mlađi “visili” na ledu tokom čitavog dana i da stariji, koji su klizalište koristili kao zamenu za korzo, nisu uspevali ih istisnu sa klizališta. Kada su se palile prve svetiljke, bio je znak da gurkanje i međusobno smetanje može da počne, pa je takođe bilo važno izbeći “bliski susret” koji bi mogao da preraste u karambol.Omiljeno klizalište bilo je i na Šodrošu, plitkom rukavcu Dunava kod Telepa. Knežev ističe da se na led izlazilo ne toliko u klizaljkama, koliko sa sankama ili samo u bakandžama, pa čak i sa biciklima.- Poneko je imao i prave klizaljke, a mnogi one domaće izrade. To su bile daščice oblikovane prema đonu cipela, sa metalnom “oštricom”, a pričvršćivale su se običnim kanapom ili, u “luksuznijoj izradi”, tankim kaišem. Najčešće su bile klizaljke “na gvint”, čije su se “čeljusti” ključem stezale na đon cipela. Prednost tih klizaljki je bila ta da su mogle da posluže za sve veličine obuće - priča Knežev.Tako je iz dana u dan, sve dok bi trajali mraz i led, bilo na klizanju, nazovimo sportu, u kojem je uživala novosadska omladina, a sada se o tome samo “pripoveda”.Rupa prekoputa zgrade Banovine, 1948. JEDVA ČEKALI DA NEKO “TRESNE”Uobičajeni naziv za klizaljke “sličuge”, potiče od nemačke reči “šliht šue” - cipele za klizanje.- Uvek je kraj klizališta bilo mnogo kibicera, koji su pažljivo posmatrali gužvu, i kako se izdaleka činilo, najviše su uživali kada neko dobro “tresne” o led. Takvi su bili novosadski kibiceri - kazuje Knežev.

Nastavak na Večernje novosti...