Izvor: Politika, 16.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vojska u Trmki pomaže i uliva sigurnost
Osim što danonoćno patroliraju duž administrativne linije, pripadnici oružanih snaga prevoze bolesnike do Kuršumlije donose lekove i pomažu lokalnom stanovništvu u svakodnevnim poslovima
Bezimeni vis iznad Trmke – Selo Trmka, na južnim padinama Kopaonika, smešteno je na samoj administrativnoj liniji prema Kosovu i Metohiji. Raštrkane kuće po ćuvicima. Iza njega, kao simbol i garant opstanka u ovim zabitima – vojna baza „Trmka”, koju smo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << posetili zahvaljujući predusretljivosti 3. brigade Kopnene vojske, koja se stara za bezbednost na ovom delu administrativne linije.
Na ulazu u bazu dočekuje nas komandir, poručnik Slaviša Aškerić, koji predaje raport potpukovniku Dejanu Goluboviću, operativcu brigade. Po planu su redovne aktivnosti: slanje patrole duž linije, pa obezbeđivanje objekata, ograđenih visokom bodljikavom žicom i opremljene zaklonima.
Pošto je pregledano oružje i oprema, patrola se postrojava pod zastavom. Nekoliko trenutaka kasnije, odlaze na zadatak, a mi ostasmo u bazi, ne bismo li stekli sliku kako izgleda život vojnički, onaj koji se odvija kada po rasporedu ne obavljaju svoju primarnu dužnost.
Pitamo vojnike imaju li vremena za igru i zabavu. Mali fudbal je, kažu skoro uglas, najomiljeniji. Kod ulaza u bazu su uredili igralište, nestvarno ravno na ovom brdu, napravili golove na kojima su i mreže. Uveče se gleda televizija, čita štampa.
– U ovim brdima noći su kratke, zapravo, obaveza je toliko da jedva ostane vremena da se čovek naspava – veli poručnik Aškerić, koji nas vodi da pogledamo i obližnje mesno groblje, u neposrednoj blizini baze. Razgledamo nadgrobne spomenike, od kojih su mnogi s početka prošlog veka, nađosmo i neke od studeničkog mermera iz devetnaestog veka i jedan u obliku krsta iz doba Nemanjića.
– Vredi čuvati ove grobove, kao dokaz našeg trajanja. Ali, s obzirom na natalitet, bojim se da će od ovih sela ostati samo naša imena, kao što se već dogodilo sa Slatinom, Plemetinom i Tačevcem, s one strane administrativne linije: sve srpska imena naselja, a Srba nema – kaže poručnik, koji je, reče, i sam neženja, ali će i to pitanje da reši, nada se, čim se skrasi sa službom i ne bude više morao stalno da boravi na terenu.
– Ako to budeš čekao, mnogo će vremena proći. I ja sam tako mislio kad sam bio mlad, a sad vidim da porodica mora da se zasnuje i održava dok si još u punoj snazi. Ne treba čekati da se baš sve sredi –savetuje mlađeg oficira potpukovnik Golubović.
Vraćamo se u bazu, uoči ručka. Danas je na jelovniku supa, juneći odrezak na restovanom krompiru i kiseli kupus, koje priprema kuvar Milorad Bojičić, a hleb ovde mesi i peče kuvarica Mira Ilić.
Posle, uz kafu, priča nam potpukovnik Golubović da je Radoš Vasiljević odavde iz Raševca, kome je već 84 godine, pisao ministru odbrane, hvaleći odluku da se ovde smesti naša vojska, koja, ne samo da uliva sigurnost, nego i pomaže starima, kakvih je u ovim gorama najviše. Da se preveze bolesnik do Kuršumlije, da se doture lekovi, pomogne kod teških poslova.
–Ljudi ovde posebno cene pukovnika Čedomira Brankovića, zastupnika komandanta brigade. On je često u bazi. Sa vojnicima ide u patrolu, daje uputstva, posećuje meštane, pomaže im – veli potpukovnik.
Dragan Borisavljević
[objavljeno: 17/03/2008]
