Izvor: Politika, 20.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vojska diplomata
Nemački državnik Oto fon Bizmark definisao je politiku kao umetnost mogućeg. Prevedeno na jezik običnih smrtnika to znači da u politici sve zavisi od okolnosti, rasporeda snaga i ukrštanja različitih interesa. Postoji uvreženo mišljenje da su Srbi kao narod uvek bili udaljeni od ovakvog realpolitičkog rezona i da su nepovratno vezani za iracionalne političke projekte. No, novija istorija Srbije, odnosno njen bolji deo, govore nešto suprotno. Tokom 19. veka Srbija je isposlovala nezavisnost >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << upravo zahvaljujući diplomatiji, kojoj su oružane snage samo asistirale u ostvarivanju strateških ciljeva, ali kojoj su bile nesporno podređene. Istina je da Srbija, pored nezaobilazne vojne, ima i značajnu diplomatsku istoriju koja se u odnosu na onu vojnu nedovoljno ističe. Najnovija dešavanja oko rešavanja statusa Kosova i Metohije prava su prilika da se na to podsetimo.
Egzemplar modernoj srpskoj diplomatiji postavio je Jovan Ristić, čovek koji je na Berlinskom kongresu sedeo sa državnicima takvog kova kao što su Bizmark ili Dizraeli i koji je uspevajući da ne uvredi nijednu veliku silu, isposlovao za svoju državu nezavisnost i značajna teritorijalna proširenja. Ristić je najbolji primer kako se jedna nepovoljna diplomatska pozicija, u koju je Srbija bila bačena Sanstefanskim mirom, preokreće u stameniju i održljiviju poziciju koju je Srbija zauzela na samom Berlinskom kongresu. Jednostavno govoreći, Ristić je imao instinkt da oseti usklađenost interesa Srbije s interesima velikih sila, pa je koristio nezadovoljstva nekih sila prethodnim Sanstefanskim sporazumom, pokušavajući da ta nezadovoljstva iskoristi kao polaznu tačku za realizaciju srpskih interesa na budućem Berlinskom kongresu.
Ovaj državnik je svoje ciljeve ostvario, jer je pored urođenog instinkta imao i visoko obrazovanje, kao hajdelberški doktor istorije i filozofije, te je uopšte predstavljao diplomatu kojeg bi poželele mnogo jače i razvijenije države od tadašnje Srbije. No, i tadašnja ruralna Srbija procenila je ispravno svoju poziciju i svoje snage i delegirala u odbranu sopstvenih interesa sposobne ljude poput Ristića koji mogu doskočiti izazovu trenutka. Nije bilo ni bespotrebnog junačenja, niti negativne selekcije – upravo onoga što će obeležiti neke mračnije periode naše diplomatije i države. Tako je Srbija radila tada, kada je sticala nezavisnost, a ne treba da radi drugačije ni danas kada je brani, braneći zapravo svoj, makar formalni, suverenitet na Kosovu i Metohiji.
Kosmetsko pitanje kao svojevrsnu srpsko-albansku kvadraturu kruga mogu, naime, rešavati samo kreativne diplomate, ukoliko ne želimo da taj problem ponovo rešavaju maskirni vojnički odredi. Umesto "umetnika mogućeg" na brdovitom Balkanu uvek mogu na scenu stupiti "tehnolozi smrti", poput onih koji trenutno na Kosovu prete nasiljem u slučaju odlaganja nezavisnosti ili onih u Srbiji koji u tom slučaju naprosto ne bi mogli da ne uzvrate istom merom. Na međunarodnoj zajednici, odnosno na njenim najmoćnijim članicama, je da proceni da li je miran, spokojan i uravnotežen Balkan u njihovom interesu, ili je pak potrebno otvarati nove traume i stvarati nove ožiljke. Umesto novih trauma, uvek je isplatljivije, u čisto političkom smislu, traženje stabilizujućih rešenja, što bi u ovome slučaju bilo stavljanje entitetski podeljenog Kosova i Metohije pod evropsku jurisdikciju, gde bi svaki od entiteta imao pravo da ostvaruje specijalne veze sa Srbijom, odnosno Albanijom, dok bi sve države zajedno napredovale u evropskim integracijama. Srbija tako ne bi bila dovedena u traumatičnu poziciju da gleda svoju kolevku pod suverenitetom neke novostvorene albanske države, ne bi bila preplavljena novim izbeglicama i ne bi bila skrenuta sa evropskog puta. Istovremeno, ostvarivanje svojevrsnog status kvoa na Kosmetu, koji bi samo dobio svoju jurističku formu, predstavljao bi predah za Srbiju koja bi se mogla okrenuti sopstvenom privrednom i političkom jačanju i koja bi u nekoj pretpostavljenoj svetlijoj budućnosti mogla da pojača svoje prisustvo na Kosovu i Metohiji. No, dostizanje ovakve pozicije tzv. zamrznutog konflikta nije nimalo lak zadatak i on se ne može ostvariti drugačije nego snažnom diplomatijom koja će svoje akcije, poput paukove mreže, isplesti oko glavnih centara iz kojih se odlučuje o sudbini sveta. Stoga nam je u ovom momentu neophodna "vojska diplomata" koja će biti na dužnosti pameću i znanjem, a u koju bi se "regrutovali" mladi, obrazovani stručnjaci koji se makar malo mogu približiti onom opisanom "ristićevskom" diplomatskom egzemplaru. Jer u politici, kao i u životu, nema nijedne pozicije koja se ne bi dala popraviti nabolje, te je ona umetnost mogućeg, kao što ju je "krstio" Bizmark.
istraživač -saradnik u Institutu društvenih nauka
[objavljeno: ]
