Izvor: Politika, 16.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vojnik predvideo sopstvenu pogibiju
Otac svestranog Nišlije Dejana Mančića tvrdi da je njegov sin znao da se neće vratiti sa Kosmeta 1999. i da će se prikloniti carstvu nebeskom, što je i nagoveštavao u svojim pesmama
Niš – Tog 4. aprila 1999. godine, pravoslavci su slavili Cveti, a katolici Uskrs. U dom porodice Mančić u Nišu stigla je tužna vest: na Grebniku, na sredokraći puta Peć – Priština, od kasetne bombe je poginuo njihov sin Dejan. Američki pilot je svakako dobio pohvalu, možda >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i nagradu, za uspešno obavljen zadatak, a tri majke u Srbiji zavijene su u crno – jedna Srpkinja, jedna Mađarica i jedna Bugarka. Naime, pored Dejana, život su izgubili njegov starešina Šandor Nađ i saborac Dragan Nikolov.
niški mladić imao je nepune 24 godine, a iza sebe je već ostavio delo koje privlači pažnju. Bavio se slikanjem, umetničkom fotografijom, ovekovečio je srednjovekovne srpske manastire na Kosovu, pisao je pesme, bavio se sportom, bio fudbaler Radničkog, studirao prava.
Već osmu godinu, dan njegovih roditelja počinje na groblju. Crninu ne skidaju, prebiru po sećanjima i pokušavaju da odgonetnu tajne njihovog talentovanog sina čije je svestrano stvaralaštvo tek trebalo da se razvije u punoj meri.
– Tek sada shvatamo da je Dejan bio velika zagonetka, čovek koga je teško opisati i razumeti. Mi smo ga rodili i očuvali, a sada se pitamo ko je bio on. U knjizi "Bez sutra za sutra" koju je "Prosveta" objavila odmah posle njegove pogibije, pokušavamo da otkrijemo njegov svetovni lik. Teško nam polazi za rukom, pa analiziramo i njegov duhovni život – ovim rečima započinje priču za "Politiku" o Dejanu otac Stanimir, nekadašnji novinar "Narodnih novina" i pravnik u penziji.
Na Dejanovom putu bez povratka, sve je nekako išlo onako kako ne treba da bude. Naprasno je na drugoj godini prekinuo studije i otišao u vojsku. Vratio se u jesen 1997. godine, a 1999. je mobilisan u raketnu jedinicu, iako je služio u rodu veze.
– Sve više sam ubeđen da je svesno otišao u vojsku, jer je samo tako mogao da stigne do Kosova. To je na izvestan način i nagovestio u svojim delima gde pominje da ćemo teško shvatiti njegov sledeći korak. Taj sledeći korak bio je, u stvari, da se prikloni carstvu nebeskom. Sigurno se dugo lomio – razmišlja otac Stanimir.
Dejanov otac je razgovarao sa oficirima i objasnio da je u vojsci bio u rodu veze pri pešadiji i da nije pripremljen za raketaša, jer to rade uglavnom profesionalci. Znalo se da će to biti rat protivvazdušne odbrane. Oficiri su se složili i pokušali da ga premeste u drugu jedinicu, ali je Dejan pred strojem to odbio. Njegova baterija je nedelju dana branila Niš, a onda je stigla naredba da niški puk pošalje jednu raketnu bateriju na Kosovu. Izbor je pao baš na Dejanovu jedinicu. Samo tri-četiri dana nakon što su stigli na Kosovo, američka avijacija ih je identifikovala i osula kasetnim bombama. Dejana je pogodio samo jedan od nekoliko hiljada gelera.
I majka Slavica priseća se Dejanovog tajanstvenog života: – Mobilisan je 26. februara, mesec dana uoči bombardovanja i povremeno su ga puštali kući. Jednom je bio na terasi, pušio je i zamišljeno gledao negde u daljinu. Pitam ga – Deki, što si tako tužan, a on me zagrli, poljubi i kaže – majko, kada mene ne bude bilo, voleo bih da me se ljudi sećaju. Kažem – sine, valjda će majka prvo da ode, a on je okrenuo na šalu. Dan uoči početka bombardovanja pustili su ga iz kasarne. Sedeo je i čitao "Politiku". Nešto sam radila u kuhinji, a on se okrenu prema meni i kaže – majko, je l` ti znaš da ću ja u ovom ratu da poginem. Pitam ga – šta ti to reče, a on je opet okrenuo na šalu. Mlađem bratu Goranu, kad su bili sami u sobi, jednom prilikom je rekao – brate, ti ćeš ovde biti sam.
Slavica ga jednom zatekla u sobi u tri sata izjutra kako piše pesme. Bile su mnogo tužne i odlučio je da više ne piše. Dao je majci svesku punu pesama, koju je ona bacila i danas ne može da prežali taj čin. Ipak, dosta je sačuvano i objavljeno. – Umirem lagano/Osećam to/Kao što osećam ludu i uzaludnu snagu života/što me sebi zove, pisao je Dejan. I proročanski – Nebo prolazi iznad žica/Avionskog dima/Simboli vojni nadohvat ruke/Podsećaju li još nekog/Ili su kroz istoriju prošli datumima. Znam sve današnje/Ovo je prošlost jedna.
Poruke svoje brze ovozemaljske prolaznosti ostavio je i na tridesetak slika koje krase dom Mančićevih.
Da bi sačuvala uspomenu na lik i delo Dejana Mančića, porodica je osnovala fond koji nosi njegovo ime. Svake godine na dan Dejanove pogibije, 4. aprila, raspisuje se književni konkurs za neobjavljenu zbirku pesama mladog autora, rezultati se svečano proglašavaju 21. juna, na Dejanov rođendan, a promocija nagrađene zbirke je 30. septembra, na Dan raketaša. Biblioteka "Dejan Mančić" broji već osam zbirki, a za nekoliko dana, 21. juna biće proglašen i ovogodišnji pobednik. Mančići za "Politiku" otkrivaju da je to beogradski pesnik Ivan Despotović kome je nagrada pripala za zbirku "Ništa nije tako".
Milan Momčilović
[objavljeno: 16.06.2007.]
.jpg)
