Izvor: Šumadija Press, 25.Dec.2015, 15:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vođa je nama – potreban
Jedan od razloga zbog kojih se naše društvo suštinski ne menja je naša spremnost na pokoravanje i potreba za autoritarnim liderima, koji stalno i iznova moraju da dokazuju svoju moć.
U poslednje vreme sve se češće čuje da smo apatični, rezignirani, da ne vidimo izlaz. Promene očekujemo još od kraja osamdesetih godina, a do njih nikako da dođe. Svedoci smo da suštinske društvene promene nije donela ni politička elita nakon Slobodana Miloševića ili ih je donela u >> Pročitaj celu vest na sajtu Šumadija Press << meri kojom većina građana nije zadovoljna. Ni aktuelna vlast ne uspeva da promeni duboko ukorenjena pravila funkcionisanja pojedinaca i institucija u našem društvu.
Na pitanje „zašto smo tu gde smo?“ verovatno je nemoguće dati sveobuhvatan odgovor, ali znatan deo tog odgovora leži u nama samima i može čak i naučno da se objasni.
Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, holandski socijalni psiholog i antropolog Hert Hofstejde (hol. Geert Hofstede) sproveo je za potrebe kompanije IBM opsežno istraživanje o uticaju nacionalnih kultura na poslovanje i organizaciju preduzeća. Broj ispitanika je bio možda najveći u istoriji istraživanja u menadžmentu – 116.000 ispitanika iz 40 zemalja popunilo je upitnike koji su sastavljeni na 20 jezika. U tom uzorku našla se i tadašnja SFRJ. Iako je od tada prošlo više od četiri decenije, naše društvo se nije mnogo promenilo, pa su rezultati tog istraživanja i danas veoma aktuelni, ne samo u tumačenju ponašanja u organizacijama, već i u društvu u celini.
Nejednaka raspodela moći se podrazumeva
Prema tom istraživanju, naše društvo karakteriše velika distanca moći – stepen u kojem društvo prihvata činjenicu da je moć u institucijama i organizacijama raspoređena nejednako. Na skali od 1 do 100, početkom sedamdesetih bili smo ocenjeni sa 77, dok je distanca moći danas još i veća, i iznosi čak 86. Ovaj parametar pokazuje u kojoj meri pripadnici jedne nacionalne kulture smatraju da je normalno i očekivano da moć bude neravnomerno raspoređena, tako da u društvu postoje vrlo moćni pojedinci i grupe, kao i oni koji uopšte nemaju moć.
Distanca moći pokazuje stavove ne samo onih moćnih, već i onih koji nemaju moć i koji su prinuđeni na poslušnost. Visoka distanca moći znači da i jedni i drugi smatraju da je nejednaka distribucija moći u društvu sasvim normalno i prirodno stanje stvari, koje niti bi trebalo niti može da se menja. Svaki pokušaj onih koji imaju moć da je delegiraju ili dele sa nekim tretira se više kao znak slabosti, nego kao znak snage. A na najmanji znak slabosti ili poraza nekog ko ima moć, ostali članovi društva su spremni da ga u potpunosti odbace. Zato svaki lider u društvima s visokom distancom moći mora stalno i iznova da pokazuje svoju snagu i moć, mora da bude rigidan i da neprekidno održava distancu između sebe i okoline, navodi se u Hofstejdeovoj studiji.
Zna se „ko kosi, a ko vodu nosi“
U društvima poput našeg, nejednaka raspodela moći smatra se jedinim mogućim stanjem stvari i preduslovom za funkcionisanje društva, umesto da se izgrađuju institucije koje bi bile generatori društvenih pravila i kojima bi se ograničavala manipulacija društvenom moći.
Kada se u takvim kulturama pojavi pokret otpora obespravljenih (u vidu socijalnog ili političkog bunta), on nema za cilj da ujednači raspored moći u društvu, već samo da oni koji su do juče imali manje moći sada prigrabe više. Ovo zvuči poznato, zar ne?
To je, objašnjava Hofstejde, zbog toga što se neravnomernost distribucije moći u društvu poput našeg smatra jedinim mogućim stanjem stvari i preduslovom za funkcionisanje njegovih institucija i organizacija. Možda je ovo odgovor na pitanje „zbog čega se nije desio 6. oktobar 2000. godine“? Sada se uglavnom pitamo i šta je bila svrha 5. oktobra, kao i svih drugih „promena“ nakon njega.
U tekstu objavljenom u maju 2011. godine u časopisu „Nova srpska politička misao“, Nikola Malbaški nagoveštava da će izbori (održani sledeće, 2012. godine) umesto suštinske društvene promene, doneti samo personalnu rotaciju, a umesto medijske slobode – propagandu vladajuće partije. Protok vremena potvrdio je i ovu „zebnju“.
Kome smo slični?
Prema distanci moći kao pokazatelju, naša nacionalna kultura najsličnija je kulturama Venecuele, Kolumbije, Čilea, Meksika, Indije i Filipina, a najviše se razlikuje od kultura Austrije, Izraela, Danske, Norveške, Švedske, Velike Britanije, Australije, Kanade i Sjedinjenih Država.
Našu sagovornicu, sociološkinju Lelu Vujošević pitali smo i da li to znači da ćemo se zbog te naše prirode neprekidno vrteti u krugu visoke distance moći.
– Dobro ste zaključili da se odigravaju smene vlasti, „dogodio se narod”, dogodile su se „demokratske promene”, ali društvo se suštinski ne menja. Drugim rečima, ne izgrađuju se institucije koje bi bili generatori i nosioci društvenih pravila, kojima bi se, između ostalog, ograničavala manipulacija društvenom moći. U kontekstu aktuelne globalizacije, pitanje je u kojoj meri društvene promene faktički zavise od nas, a možda je neophodnost sistemskog usaglašavanja sa EU zapravo i srećna okolnost – smatra Lela Vujošević.
Spremnost na pokoravanje autoritetu
U Hofstejdeovoj studiji se još navodi da je u društvima s visokom distancom moći i stepen autoritarizma vrlo visok. Oni koji imaju moć se čak smatraju posebnom vrstom ljudi, tako da se kod manje moćnih razvija neograničeno, mada ničim opravdano, poverenje u njihovu moć. Autoritetima se dozvoljava i ono što „običnim smrtnicima“ nije dozvoljeno, ali se zato od njih očekuje da budu sposobni da reše svaki problem svojih podanika. Odnos prema autoritetu u takvom društvu podseća na odnos nezrele dece prema roditeljima. Deca ne mogu da donose odluke, ne mogu da rade sve što rade odrasli, ali zato od njih mogu da očekuju zaštitu i zadovoljenje svojih potreba.
Rezignacija
– Što je ekonomsko siromaštvo zemlje veće, veće su i društvene nejednakosti unutar nje. Ljudi su svesni da su bez ekonomske moći socijalno isključeni i zato, s manje-više pasivnom rezignacijom, prihvataju svoju marginalizovanost u svim društvenim segmentima – ocenjuje Lela Vujošević.
Psiholog Dragan Kandić kaže da je u većoj ili manjoj meri ljudskoj prirodi svojstveno da toleriše postojanje „zvezda, kojima je dozvoljeno da se ne pridržavaju zakona ili društveno prihvatljivih oblika ponašanja“. Pored toga, on i u našem društvu vidi potvrdu čuvenog eksperimenta Stenlija Milgrema, profesora na Jejlu, koji je pokazao da su ljudi spremni da kažnjavaju druge puštanjem struje ukoliko ta osoba napravi grešku u eksperimentu, samo zato što im je to neki „autoritet“ naložio.
– Fascinantnost eksperimenta i njegova nedvosmislena poruka naterale su psihologe sa svih meridijana da naprave sličan eksperimentalni dizajn i rezultat je bio uglavnom isti. Dve trećine svetske populacije ide do kraja, do ubistva. Ovaj Milgremov eksperiment na jedan vrlo plastičan način pokazuje koliko može da bude jaka spremnost na pokoravanje autoritetu koji čak i nije od državnog značaja, koji nema iza sebe vojsku i policiju, već jedan beli mantil na kojem piše „doktor nauka“. Ljudi su na osnovu tog jednog simbola, te jedne značke, spremni da slepo veruju čoveku i da na očigled svoje percepcije kažnjavaju elektro šokom, na koji ih je taj doktor nauka nagovarao – kaže Kandić i dodaje da to kome će ljudi pokloniti poverenje, odnosno kome će se pokoriti, zavisi od načina vaspitanja, sistema i procenjivanja vrednosti, kao i od urođene sklonosti ka pokoravanju autoritetu.
U društvima sa visokom distancom moći, oni koji imaju moć moraju da je stalno čine vrlo vidljivom i uverljivom. Jedan od osnovnih načina dokazivanja da se poseduje moć upravo je nepoštovanje zakona i pravila koja važe za sve ostale članove društva („obične smrtnike“).
– Društvena moć je u svim društvima neravnomerno, zapravo piramidalno, raspoređena jer su sva društva hijerarhijski organizovana. Po pravilu, što je ekonomsko siromaštvo zemlje veće, veće su i društvene nejednakosti unutar nje. A pošto Srbiju, kao jednu siromašnu zemlju, karakteriše i socijalna anomija, ljudi su svesni da su bez ekonomske moći (novca) socijalno isključeni i zato, s manje-više pasivnom rezignacijom, prihvataju svoju marginalizovanost u svim društvenim segmentima. S druge strane, kada se „moćnici”, koji profitiraju na jadu ostalih, zanesu i izgube relacije u bahatosti i korišćenju svoje prevelike moći, tu se rađa i seme njihove skore propasti – kaže Lela Vujošević.
Hofstejdeova studija upućuje na zaključak da pripadnici naše nacionalne kulture smatraju da moć u društvu jeste i treba da bude nejednako raspoređena („zna se ko kosi, a ko vodu nosi“), da je hijerarhija sasvim prirodna i poželjna, da oni koji imaju moć treba sami o svemu da odlučuju, da se preferira autokratski stil rukovođenja koji bi se mogao nazvati i „čvrsta ruka“, da oni koji imaju moć ne moraju da poštuju pravila (zakone) koja sami donose, da je jedini način da se promeni sistem detronizacija (skidanje, svrgavanje onih koji imaju moć sa trona), da oni koji imaju moć imaju i prirodno pravo na privilegije.
– Niko se dobrovoljno niti lako ne odriče privilegija, već svoj povlašćen položaj smatra za svoje „prirodno pravo”. Tako i mi smatramo da je prirodno da naši roditelji (majke posebno) rintaju za nas celog života, a u stvari je to naša privilegija koju ne bismo smeli da zloupotrebljavamo. Nalik porodici funkcioniše i celo društvo. Koncentracija moći i kapitala i privilegija je u glavnom gradu, a šire, u Briselu (EU) ili SAD. Oni kontrolišu tokove novca, ali i pogleda na svet, vrednosti, ukuse, ponašanja – smatra Lela Vujošević.
Kako izgleda niska distanca moći?
Nasuprot ovome, u društvima s niskom distancom moći razvija se stav da moć treba da bude što je moguće više ujednačena među članovima društva. Budući da se nejednaka distribucija moći smatra nepoželjnom, to normalno sledi i negativan stav prema onima koji žele da imaju više moći od drugih. Ovo čak prelazi u negativan stav prema moći uopšte, pa se o njoj govori kao o nečem „prljavom“. Kako moć u društvu ipak ne može da bude ravnomerno raspoređena, razvija se posebna vrsta hipokrizije – moć se smatra nedostojnom, nepoželjnom, mada postoje mnogi pojedinci koji nastoje da je ostvare u što većem obimu.
U takvim društvima, upravo zbog negativnog stava prema moći, oni koji je imaju nastoje da je „prikriju“, odnosno ponašaju se tako da ostave utisak da su slični „običnim građanima“. Takođe, podrazumeva se da oni koji imaju vlast moraju biti znatno revnosniji i oprezniji u poštovanju zakona od „običnih građana“.
Hofstejdeova istraživanja su pokazala da naša nacionalna kultura spada među nekoliko kultura s najvećom distancom moći u svetu i veoma je sklona autoritarizmu. Prema ovom pokazatelju, naša nacionalna kultura je najsličnija kulturama Venecuele, Kolumbije, Čilea, Meksika, Indije i Filipina, a najviše se razlikuje od kultura Austrije, Izraela, Danske, Norveške, Švedske, Velike Britanije, Australije, Kanade i Sjedinjenih država. Poredeći raspodelu moći u našem društvu sa društvima skandinavskih zemalja, Dragan Kandić zaključuje:
– Ono što smo mi kroz čitavu našu socijalističku, komunističku revoluciju tražili – jednaku distribuciju moći i socijalnu pravdu – oni su bez ikakve revolucije dobili, prosto jednim sistemom vrednosti i načinom odrastanja i vaspitanja.
Imajući sve ovo u vidu, možemo da zaključimo da je najveći deo problema, ali i rešenja, u nama samima i da je upravo u nama i veliki deo odgovornosti za ono što nam se dešava kroz istoriju i u poslednjih nekoliko decenija. Pored velike distance moći, Hofstejdeova istraživanja otkrivaju i još tri parametra, koji su ključni za razumevanje zašto smo ovde gde smo. To su kolektivizam, izbegavanje rizika i važnost poznanstava za dostizanje ličnih i profesionalnih ciljeva, a o kojima ćete čitati u narednim tekstovima na ovu temu.
