Izvor: Blic, 21.Feb.2010, 01:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vodenica kao samousluga
Kada je pre četiri godine bivši radnik “Krušika” Dragan Živanović zakupio vodenicu na reci Obnici u valjevskom selu Zlatarić, verovatno nije planirao da svoje mušterije nikad ne viđa. U vodenici, naime, već četiri godine važi pravilo “samoposluga na reč” i, verovali ili ne, iako se radi o običnom brašnu, poštenih kupaca ne manjka.
– Imam dosta obaveza na imanju i u još jednoj vodenici koju sam zakupio, tako da nemam uvek vremena da budem u "Dedinoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << vodenici” da uslužim mušterije. Kako ni mušterije ni posao ne bi trpeli, pre četiri godine sam istakao obaveštenje da svi mogu žito slobodno da ostave i kada ja nisam tu, da ću ga samleti u međuvremenu, a kada preuzimaju pšenično ili kukuruzno brašno, ako opet nisam tu, novac mogu da ostave u ovoj drvenoj kutiji na zidu. Prosto i pošteno. I tako ova samoposluga funkcioniše već četiri godine bez problema – objašnjava Živanović, koji je pre karijere vodeničara, skoro tri decenije radio u "Krušikovoj” namenskoj industriji, a onda uzeo otpremninu i vratio se na selo.
Pošto su "pojave” poput apsolutnog poverenja između trgovca i kupca pomalo zaboravljene u nas, vodeničara pitamo da li se makar jednom desilo da neko brašno, bez njegovog prisustva, uzme i ne plati, na šta on samo uz osmeh odmahuje rukom i pokazuje parolu u vodenici – "Život i poštenje se samo jednom gube”.
– Nikoga ja radeći na ovaj način nisam proveravao niti sam hteo da se našalim s nekim, pa mi se isto i vraća. Ko nema sitno ili je zaboravio novčanik, može da plati naknadno, sledeći put kada dođe – kaže Dragan, čiji proizvodi, dva kilograma žutog projinog i pšeničnog integralnog brašna, koštaju 100 dinara, dok je belo projino 20 dinara skuplje.
Direktna "posledica” takvog načina poslovanja, krajnje neuobičajenog u Srbiji, jeste i to što je Živanovićeva vodeničarska kasa, osim parama, počela da se puni i gomilom poruka zahvalnosti. Vodeničar je onda sve ceduljice koje su ostavljene prethodne četiri godine u kasu bez katanca, pretvorio u knjigu utisaka.
"Jedinstvena ideja, jedinstven čovek u jedinstvenom ambijentu. Sve je za divljenje. Porodica Purić iz Valjeva.. "Neverovatan je osećaj sresti čoveka koji ima neograničeno poverenje u ljude. Vujica iz Sombora”. To su samo neki od "utisaka” ljudi koji su poslovali u "samoposluzi na reč”.
– Naš čovek koji 30 godina radi u Holandiji čekao me da dođem nekoliko sati. Zašto si prijatelju gubio vreme kada si platio, pitam ga ja a on kaže: moram da te slikam, da pokažem u Holandiji da ovakvi ljudi još postoje. Hvala mu, ali valjda bi trebalo da se podrazumeva da kada radiš, radiš pošteno – kaže naš vodeničar od poverenja.
