Izvor: Politika, 05.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vlast ne strahuje od tužilaštva
Prokletstvo koalicionih vlada, u kome je svaki glas presudan, obezakonilo je javni život Srbije
Neću pisati o KiM. Ne zato što nema potrebe već zato što je neukusno stalno preispitivati Ustav. Oko tako važnog pitanja saglasnost je postignuta ne voljom političara već referendumskim izjašnjavanjem. Pošto bi odnos prema KiM za domaću javnost morao biti stvar poštovanja zakona, hajde da govorimo o zakonu i njegovoj nepodnošljivoj lakoći neprimenjivanja. Ništa u Srbiji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nije lakše zanemariti od zakona.
Da je tako poslužiće podsećanje na ono što su članovi sadašnje i mnogih prošlih vlada rekli jedni o drugima. Ne mislim na sočne izraze međusobnog prezira. U većini slučajeva su u pravu. Mislim na dokaze o kriminalnoj prošlosti i sadašnjosti suparnika koje su iznosili na mitinzima i tv-emisijama. Sećate li se švedskih vozova ministra Ilića, optužbi za utajeni porez guvernera Jelašića, sumnji u provizije ministra Vlahovića, veza sa kriminalom Jovanovića ili Čanka, mutnih privatizacija ministra Bubala, Dinkićevih poklona Hamovićevoj banci? Pošto tužilaštvo nikada nije reagovalo ni na jednu iznetu sumnju, ništa što se javno izgovori nema zakonsku težinu. Kada građani tvrde nešto slično – ili se potuku ili završe na sudu.
Eto fenomena – reč običnih građana se pred zakonom ozbiljnije shvata nego reč onih koji po volji birača vladaju našim životima. Otuda i proizilazi da je narod pred zakonom odgovoran, ali zakonodavci u skupštini nisu. Poslovno nesposobna lica ne mogu biti predmet krivičnog gonjenja, kada vidim po kojoj ceni je prodata naša privreda i uveravanja da su nezaposleni bez posla jer su lenji, sklon sam da pomislim da je to razlog zašto vlast ne strahuje od tužilaštva.
Prokletstvo koalicionih vlada u kome je svaki glas presudan, obezakonilo je javni život Srbije. Nema tog kriminala prepoznatog pre izbora koji neće biti zaboravljen samo ako je kriminalac potreban za većinu. Kada oligarhije koje smo izabrali sklope sporazum o podeli plena ne samo da zaborave šta su rekli i često dokazali o svojim koalicionim partnerima već tvrde da uspešno sarađuju zarad Srbije. Kako se to može uspešno sarađivati sa nekim ko krši zakon, a ne biti saučesnik, i gde je tu Srbija, nikako da pojasne.
Nije pronađena ideološka tema na kojoj bi se vlada raspala, ni politički motiv zbog koga bi se napustila vlast. Razlike oko NATO-a, suprotni pogledi na pravce razvoja, različita spoljna politika, ništa od toga ne narušava harmonično jedinstvo. Jedan je kamen spoticanja – ko će dobiti koje javno preduzeće na upravu i staranje. Podrazumeva se da se najviše grabe stranke koje u programima zagovaraju nemilosrdnu i opštu privatizaciju. Ukoliko nečiji apetit za preostalom javnom imovinom ne bude zadovoljen, vlast može da padne.
Lično bih se kladio na G17 plus. Nije politika prljava rabota, ona je deo društvenog života, ali ljudi koji je vode čine je predmetom straha od nehigijenskih bolesti. Čestim brutalnim dokazivanjem da za vlast zakon ne postoji, birači su naučeni da napuste veru da može biti drugačije. Tako se radnici otpuštaju, a da nema opasnosti od bunta, tako se ukida besplatno lečenje, a da nema protesta. Svako od nas zabrinut nad svojom mukom pristaje da bude sam i slab i da sve što ga direktno ne pogađa zanemaruje i umanjuje. Zakon nije isti za sve, položaj u vlasti računa se kao olakšavajuća okolnost koja vodi ka oslobađanju, ako uopšte i ima optužbe. Valjao bi još jedan referendum, tema, pa recimo – uvođenje zakona.
Aleksandar Vulin
[objavljeno: 05.10.2007.]
