Izvor: Blic, 29.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vlast izvan svake kontrole
Srbija se bori protiv korupcije samo na papiru. U stvarnosti, šest nezavisnih institucija koje bi trebalo da istražuju korupciju nemaju izgleda na uspeh jer partije ne žele da prihvate pravila igre u kojima bi postojala nezavisna tela čijoj bi se kontroli podvrgnule. Praktično, stranke obesmišljavaju njihovo postojanje odbijanjem da usvoje potrebne zakone, donose propise pune rupa, uskraćuju ovlašćenja ili ignorišu njihove zahteve za informacijama. Ide se čak i do banalnog inaćenja >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i uskraćivanja prostorija ili plata službenicima.
Da vlasti u Srbiji ni posle demokratskih promena nisu spremne da se odreknu neograničene moći govore podaci da još nema efikasnog i jasnog načina kontrole finansiranja stranaka. Iako je zakon donet 2004. niko po njegovim osnovima nije kažnjen. Sve postaje jasnije ako se zna da u telima koja su najneposrednije za to zadužena, kao što su Odbor za finansije Skupštine Srbije ili Republička izborna komisija, sede predstavnici stranaka.
Međutim, korupcija je predmet rada i šest nezavisnih institucija u Srbiji - Saveta za borbu protiv korupcije, Odbora za rešavanje sukoba interesa, poverenika za informacije od javnog značaja, ombudsmana ili zaštitnika građana, Uprave za javne nabavke i Državne revizorske institucije. Svim ovim institucijama zajedničko je da ih nijedna vlast od 2000. nije podržavala, već im je gurala klipove u točkove u nameri da ih kontroliše.
Savet za borbu protiv korupcije osnovan je u vreme vlade Zorana Đinđića i sastavljen je od nezavisnih pojedinaca koji su se bavili temom borbe protiv korupcije. Od osnivanja je u konstantnom sukobu sa vlašću u Srbiji. Njihovi izveštaji su do sada više puta ignorisani, a odskora se čak i najavljuje osnivanje Agencije za borbu protiv korupcije koja bi ih zamenila. Predsednica Saveta Verica Barać za „Blic" kaže je suština korupcije u oblasti finansiranja političkih partija. Na delu je, kaže ona, partijsku država u kojoj su stranački interesi proglašeni za državne interese.
- Ne možete da očekujete da nezavisne institucije funkcionišu sve dok stranke zamenjuju državne organe. Izvršna vlast smatra te institucije svojim servisom, ubacuju svoje ljude unutra, u zakone ugrađuju nesigurnost opstanka takve institucije, a ako se povrh svega toga i pobune, ne daju im plate ili prostor. Sve dok stranke imaju više novca i veću moć od državnih organa, nema nezavisnih institucija - objašnjava Barać.
Kao pretpostavku stvaranja nezavisnih institucija Barać navodi podelu vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku.
- Ovde toga nema, ovde je vlast jedinstvena i oličena u izvršnoj vlasti. Poslanici su predstavnici šefova svojih stranaka, a ne građana. Kako da se on izbori za nečije druge interese, kad ne može da brani ni svoj stav jer je predviđeno da pre zakletve potpiše blanko ostavku- ocenjuje ona.
Biraju poslušne
Odbor za rešavanje sukoba interesa ne stoji ništa bolje. Institucija koja bi trebalo da proverava imovinu oko 10.000 funkcionera u Srbiji nema kompjutersku bazu podataka, kao ni mogućnost da proverava tačnost dostavljenih informacija. To može da učini samo ako neko izrazi sumnju u njihovu imovinu, a sumnju teško da može da izrazi bilo ko, ako prethodno ne zna šta funkcioner poseduje. Sa zakašnjenjem od dve godine, Srbija je dobila i zaštitnika građana (ombudsmana). Republički ombudsman Saša Jovanović još uvek čeka da Skupština Srbije izglasa sistematizaciju radnih mesta u njegovoj službi kako bi počeo da radi.
Posle godinu i po dana zakašnjenja, trošenje para iz budžeta trebalo bi da kontroliše Državna revizorska institucija. Međutim, izbor pet članova ovog tela otezan je sve dok nije postignut politički dogovor o kandidatima, a posle izlaženja u susret zahtevu Nove Srbije da ima svog čoveka u redovima DRI. Posebno brine činjenica da će 20 poslanika moći da zahteva opoziv članova tela kad god im se prohte.
- Pa, oni će se više baviti tim opozivima nego svojim poslom. Pogledajte izbor članova te institucije pet godina posle donošenja antikorupcijskih zakona. Umesto najstručnijih, izabrani su oni koji su prihvatljivi strankama - tvrdi Barać.
Zloupotreba nabavki
Poverenik za informacije Rodoljub Šabić tvrdi da vlast nije spremna na dve suštinske stvari - da izvršava naloge nezavisnih institucija i da pokreće odgovornost onih u njenim redovima koji krše zakone.
- Činjenica je da su stranački interesi iznad državnih i to mora da se promeni. Ovde nema spremnosti ni za obezbeđivanje prostora i zaposlenih, a kamoli za ozbiljnije stvari - kaže Šabić.
Svoje probleme ima i Uprave za javne nabavke. Direktor ove ustanove Predrag Jovanović kaže da, osim novog zakona, Srbiji nedostaje i profesionalno osoblje koje bi kontrolisalo sve postupke u okviru javnih nabavki. Zbog toga smo svedoci činjenice da se zakon prilagođavao i menjao, a da je zloupotreba nabavki bilo sve više.
- U proteklih pet godina, bilo je brojnih slučajeva ozbiljnih indicija kršenja zakona, a ne znamo da je i jedna osoba sankcionisana zbog toga - kaže Jovanović.
Ivanji: Potrebna je agencija
Sistem za borbu za protiv korupcije u Srbiji ne postoji, već je reč o nekoliko nepovezanih institucija. Zato G17 plus i pored primedbi da je reč o političkom marketingu ili čak i osveti Savetu za borbu protiv korupcije, predlaže osnivanje
agencije za borbu protiv korupcije.
- Članove agencije bi predlagala strukovna udruženja, a birani bi bili u Skupštini Srbije. Ona bi imala bi i neka policijska ovlašćenja kao što su utvrđivanje identiteta osumnjičenih, pravo pregleda prostorija, provere imovine i pobočnih srodnika, naravno, uz dozvolu suda - priča za „Blic" Željko Ivanji, član Predsedništva G17 plus i ocenjuje da većina postojećih institucija nije dovoljno stručna niti imaju prava ovlašćenja. On navodi da bi do oktobra trebalo da se u skupštinskoj proceduri nađe i predlog zakona o oduzimanju imovine stečene kriminalom.
Visok nivo korupcije
Poslednji podaci govore da je Srbija na 79. mestu od ukupno 180 zemalja kada je reč o nivou korupcije. Ovaj podatak govori da kao zemlja spadamo u red država sa sistemskom korupcijom i da bismo iz opasne zone mogli da izađemo za tri-četiri ili čak deset godina. Sve u zavisnosti od toga koliko kao država stvarno tome težimo.
